Јапанска писма

У јапанском језику се користи сложен систем писања, који се састоји од три различита писма, то су: канђи (漢字), катакана (カタカナ) и хирагана (ひらがな), а по потреби се користи и латиница, која се назива ромађи (ロマ字). За разлику од српског језика у коме су ћирилица и латиница међусобно заменљива писма, канђи, хирагана и катакана користе се комбиновано у једној реченици.

Канђији (漢字, јапански карактери) су словни знаци који представљају речи или морфеме и пореклом од кинеског писма. Канђијима се записује значење речи, за разлику од српске азбуке којом се бележи звучање речи. У реченици се канђијима записују именице и корен речи код глагола и придева (који су у јапанском језику променљиве речи).

Ово је најсложеније и најбројније писмо у јапанском језику. Програмом Министарства школства прописана је листа канђија за основну писменост тзв. ђоојоо канђи и она броји 2136 канђија (према званичним подацима из 2015. године). Они се уче током целог обавезног школовања. Процењује се да се у свакодневној употреби користи 2000 канђија, док професори са универзитета и интелектуалци користе око 5000 канђија.

Катакана (カタカナ) је аутохтоно јапанско слоговно писмо, настало од делова канђија. Броји 48 слова и свако слово представља један слог. Катаканом се записује звучање речи, те се стога користи за ономатопеје, наглашавање делова реченица (нпр. код извињења) и бележење речи страног порекла (осим за оне кинеског порекла).

Хирагана (ひらがな) је такође аутохтоно слоговно писмо, броји 48 слова, где једно слово представља сваки слог, као и код катакане. Хираганом се записују граматичке речи у реченици: наставци код променљивих речи (глаголи и придеви), затим тзв. структурне речце које имају падежну функцију у речници, префикси и суфикси. Хираганом се такође записују речи које се више не пишу канђијима (након последње реформе правописа). Хирагана има и улогу помоћног писма и тада се назива фуригана: њоме се записује звучање изнад канђија како би се знало како се тај канђи чита (нпр. у уџбеницима или књигама за децу).

У јапанском систему писања не бележи се размак између речи, већ се све речи у реченици пишу спојено. У модерном јапанском користе се два смера писања: западни (слева надесно хоризонтално, редови се ређају одозго надоле) и традиционални (одозго надоле вертикално, редови се ређају здесна налево). Западни начин се чешће употребљава на екрану, док се у штампаним медијима више користи традиционални смер.

Јапански језик користи и додатне симболе, чија је употреба ограничена на специфичне речи: латиницу, арапске бројеве и знаке интерпункције. Ромађи (ロマ字) је јапански назив за латинично писмо које се користи у транскрипцији јапанских речи за странце. Ромађи се уобичајено среће у уџбеницима за јапански језик, док Јапанци не користе ромађи у свакодневници, сем за неке интернационалне скраћенице (CD, DVD, Wi-Fi).

Писменост у Јапану развила се под утицајем кинеске културе. Општеприхваћена претпоставка је да су будистички монаси донели кинеске свете списе у Јапан у V веку и да су се они читали на кинеском језику. У то време јапански језик није имао свој писани облик.

Временом се појавио и систем манјогана, који је користио мањи број знакова из канђија само због њихове фонетске (звучне) вредности, а не и семантичке (значењске). Манјогана у курзивном облику се потом развила у стилизовану хирагану, писмо које су користиле жене на двору којима је у то време било забрањено да користе кинески језик, као и да уче кинеску класичну поезију.

Катакана је настала тако што су ученици у манастирским школама узимали делове канђија и доделили им гласовну вредност, како би могли брже да њима да транскрибују новопридошле речи из кинеског.

Како су писма сазревала и ширила се, канђи се почео користити само за писање речи које носе значење, као што су именице, придеви и глаголи, док су каном (хираганом и катаканом) почеле да се записују граматичке речи, аутохтоне јапанске речи, транскрипција изнад канђија као и речи из страних језика (које су накнадно из других страних језика стизале у јапански нпр. бројни англицизми).

Што се ромађија тиче увео га је научник Хепбурн (Hepburn) који га је крајем 19. века користио у свом енглеско-јапанском речнику као транскрипцију. Ова енглеска транскрипција користи се и данас у неким уџбеницима јапанског језика за странце.

• Уџбеник за јапански језик и писмо канђи. Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду. 2014. стр. 297. ISBN 978-86-6153-144-6. 
• Марковић, Љиљана, ур. (2014). Уџбеник јапанског језика Корак по корак. Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду. стр. 202. ISBN 978-86-6153-298-6. (FF). 
• Јамасаки-Вукелић, Хироши (2008). Јапанско-српски и српско-јапански речник: са кратком граматиком јапанског језика. Београд: Завод за уџбенике. стр. 437. ISBN 978-86-17-15713-3. 
• Bunt, Johnatan (2003). The Oxford Japanese Grammar & Verbs. New York: Oxford University Press Inc. стр. 273. ISBN 978-0-19-860382-5. 
• Illustrated Japanese Characters (15 изд.). JTB Publishing Inc. 2009. ISBN 978-4-533-01359-1. 
• Марковић, Љиљана, ур. (2013). Јапан и оно што га таквим чини. Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, Кокоро. стр. 184. ISBN 978-86-61-53-192-7. (FF). 
• Историја Јапана. Београд: Завод за уџбенике. 2008. стр. 220. ISBN 978-86-17-15867-3. 

Јапанска писма на Викимедијиној остави.

• The Modern Japanese Writing System: an excerpt from Literacy and Script Reform in Occupation Japan, by J. Marshall Unger.
• The 20th Century Japanese Writing System: Reform and Change by Christopher Seeley
• How to prepare any Linux distribution for the Japanese language, by Manfred Schulenburg.
• Japanese Hiragana Conversion API by NTT Resonant Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (2. март 2016)
• Japanese Morphological Analysis API by NTT Resonant Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. мај 2016)