Језици Европске унијеЈезици Европске уније су говорни језици земаља чланица Европске уније. Службени језици држава чланица су и службени језици администрације Европске уније, укупно 24 језика. Европска унија пружа активну подршку мултијезичности. У складу са тим уведена је функција европског комесара за мултијезичност. На тој функцији тренутно се налази Леонард Орбан. Службени језици![]() Службених језика ЕУ је двадесет и четири:
Напомене:
Број службених језика ЕУ је мањи од броја држава чланица. Разлог томе је што се неки језици користе у више земаља:
Сви језици ЕУ су истовремено и радни језици органа Европске уније. Институције и грађани појединци држава чланица могу се обраћати институцијама ЕУ на било ком од службена 23 језика. Органи ЕУ су им дужни доставити одговор на језику поднеска. Сви акти институција ЕУ издају се на свим службеним језицима. ИзузециНису ни сви службени језици држава чланица добили статус службеног језика ЕУ: луксембуршки и турски језик, који је један од два службена језика на Кипру. Остали званични језици ЕУ институцијаОд 2005. године, каталонски, галицијски и баскијски језик се званично могу користити у европским институцијама. Мањински језициМањински језици који имају званични статус унутар држава чланица ЕУ су албански (Румунија[1]), арапски (Сеута[2]), јерменски (Кипар), берберски (Мелиља), бретонски (Француска), корзички (Француска), хрватски (Аустрија, Мађарска), кипарски маронитски арапски (Кипар), фризијски (Холандија, Немачка), фурлански (Италија), луксембуршки (Луксембург), окситански (Француска), ромски (Аустрија, Немачка, Холандија, Пољска, Румунија, Словачка, Словенија, Шведска), руски (Пољска), сами (Финска, Шведска), сардински (Италија), шкотски гелски језик (Шкотска), српски (Мађарска), турски (Бугарска), украјински, валонски (Белгија), велшки (Уједињено Краљевство), јидиш (Холандија, Пољска, Румунија, Шведска) ВишејезичностЕУ подржава грађане да буду вишејезични; посебно их охрабрује да поред свог матерњег науче још два друга језика. Огромна средства се улажу у спровођење ове политике, али државе чланице саме стварају своје образовне системе, а тиме и начела унапређења вишејезичности.
Извор: [1], до проширења ЕУ 2007. године.
Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia