Јела Кршић
Јела Кршић (Скопље, 21. децембар 1915 – Београд, 2. јануар 2005) била је пијаниста, професор клавира, предавач на бројним семинарима за клавирске педагоге широм бивше Југославијa, први председник Удружења музичких педагога Београда, директор у Музичкој школи "Мокрањац"[1], инспектор за клавирску наставу и аутор многих публикација из области наставе клавира. БиографијаЈела Кршић је рођена у Скопљу, а школовала се у Београду и Солуну. Завршила је Државну трговачку академију у Београду 1934. године и Музичку школу "Мокрањац", која је тада имала статус високе школе, 1940. године (апсолуториум) у класи професорке Десанке Велимировић. Од 1945. до 1959. радила је на специјализацији педагогије клавира код Емила Хајека, професора Музичке академије у Београду. У музичкој школи "Мокрањац" радила је од 1940. године, као професор клавира, секретар и директор (1950-1952), а у Средњој музичкој школи при Академији - касније Музичка школа "Јосип Славенски" од 1952. до 1974. године, као професор клавира, камерне музике и методике наставе клавира. У њеној класи је дипломирало 50 средњошколаца од којих су тридесеторо постали професионални музичари. Од 1960. до 1969. била је запослена на Музичкој академији (сада Факултет музичке уметности) у Београду, са звањем вишег стручног сарадника за предмет "Упоредни клавир", радећи са студентима различитих одсека од којих је данас велики број веома угледних композитора, певача, диригената и педагога. Јела Кршић је била један од оснивача, веома активан члан и први председник Удружења музичких педагога Београда (1954-1964), дугогодишњи члан жирија на клавирским такмичењима, фестивалима музичких школа и предавач на преко 80 курсева и семинара за клавирске педагоге широм бивше Југославије. Као представник Удружења музичких педагога Југославије била је члан жирија за Европску награду на такмичењу ЕМСУ у Паризу 1972. године. Дуги низ година била је помоћни инспектор за клавирску наставу при Просветно-педагошком савету у Београду. Оснивач је издавачке делатности Удружења музичких педагога Србије и дугогодишњи члан управе УМУС-а. На предлог Музичке академије добила је звање педагошког саветника 1963. године. Од 1946. до 1958. године, Јела Кршић је као пијаниста и клавирски сарадник наступала на концертима у Београду и другим градовима, у концертним дворанама, домовима културе, фабричким халама, болницама. Поред великог броја снимака за Радио Београд, у емисијама са директним преносом свирала је дела стандардног пијанистичког репертоара и композиције српских композитора. За чешку дискографску кућу снимила је Сонатину за клавир Предрага Милошевића. Наступила је у неколико ТВ емисија. Гордана Крајачић, музиколог и музички критичар, написала је, између осталог, о Јели Кршић: "И када је отишла у пензију - није престала да се музиком бави. Њена књига о Шопену је не само зналачка (што се подразумева) него и топло, љубављу исписана, јер је управо таква била и госпођа Јела Кршић. Увек је била беспрекорног изгледа, уредне фризуре, ненаметљиво благо нашминкана, једноставно и елегантно обучена и обувена. И својим изгледом (као и свим што је кроз музику чинила) служила је за пример."[2] НаградеЗа веома запажене педагошке резултате Јела Кршић је више пута награђивана:
Изабрана је за почасног члана Удружења музичких педагога Србије, почасног члана Савеза музичких педагога Југославије, добила је Повељу Савеза музичких педагога Југославије и European Piano Teachers Association (1998). Објављени радови
Семинари одржани за наставнике клавира
Омаж Јели Кршић Године 2015,[3] у препуној Галерији Коларчеве задужбине окупили су се поштоваоци професорке Јеле Кршић, али и њене колеге и ђаци и ученици њене кћери Весне Кршић и унуке Милице Секулић. Идеју да се обележи стогодишњица њеног рођења и десетогодишњица смрти драге професорке потекла је од њене друге унуке Љубице Секулић, коју су на једном њеном концерту у Скопљу обасули комплиментима о њеном свирању и дивним сећањима на драгу професорку, њену баку, десетак њених бивших ђака. Управо њени наследници, јединица Весна и унуке Милица и Љубица осмислиле су програм, онако како би волела да чује и сама госпођа Кршић. Свирана су дела која је волела и и сама интерпретирала Јела Кршић: „Сонатину“ Предрага Милошевића, коју су једно време имали на репертоару готово сви наши пијанисти; интерпретирала ју је Весна Кршић. Са Снежаном Николајевић одсвирала је „Фолк токату“ Зорана Христића, омиљеног ђака госпође Кршић и две Словенске игре Антоњина Дворжака. Харфисткиња и виолисткиња Љубица Секулић извела је (на харфи) Фантазију опус 35 Камија Сен Санса, представљајући у најлепшем светлу свој вилински инструмент, а Милица Секулић је на почетку и на крају овог дирљивог и душе пуног сећања на дивну особу Јелу Кршић свирала нежно али и са бљештавим виртуозитетом Ноктурно опус 48 број 2 и Полонезу опус 44 Фредерика Шопена, који је био омиљени композитор и њене баке, кога је она не само свирала него о њему написала и монографију. Референце
Литература
|
||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
