Јозеф Отмар Раушер
Јозеф Отмар Ритер фон Раушер (нем. Joseph Othmar Ritter von Rauscher; Беч, 6. октобар 1797 — Беч, 24. новембар 1875) био је од 1853. године надбискуп католичке цркве у Бечу, а од 1855. до своје смрти 1875. кардинал католичке цркве. ЖивотРођен је у Бечу као најстарији син Франца Серафа Ритера фон Раушера (1753–1837). Рано образовање стекао је у гимназији у Бечу, посветивши се углавном изучавању права. Теологију је студирао од 1820. Раушер је преминуо 1875. године и његово тело почива у Госпином хору Катедрале Светог Стефана испред степеница олтара. На зиду испод Раушеровог прозора је његов споменик. Надбискуп и кардинал После хиротоније постављен је за свештеника у Хителдорфу, а касније за професора црквене историје и канонског права у Салцбургу, где је међу његовим ученицима био и гроф Фридрих Шварценберг, директор Оријенталне академије у Бечу. У јануару 1849. кардинал Шварценберг је именовао свог бившег учитеља за принца-бискупа од Секауа, „у знак признања за његове изузетне квалитете, знање и услуге“.[1][2] Раушер је присуствовао епископском сабору којим је инаугурисан црквени препород у Аустрији; између 29. априла и 20. јуна 1849. двадесет пет епископа и четири епископска опуномоћеника одржало је шездесет заседања. Последњи по реду посвећења, Раушер је пред скупштину положио промеморију, која је послужила као програм рада, и израдио пет од седам спомен обележја упућених Министарству унутрашњих послова. Такође је саставио уредбе које ће служити епископима „као заједничко правило њиховог циља и делатности“. Пре него што су се епископи разишли, изабрали су комисију од пет чланова за сређивање спомен обележја и уређење свих текућих послова. Раушер је био отац Конкордата из 1855.[3] Дана 14. септембра 1852. године, појавила се наредба кабинета којом је именован царским опуномоћеником за закључење конкордата. Раушер је именован за принца-архиепископа Беча и свечано је ушао у катедралу Светог Стефана 15. августа 1853. године. За промоцију Конкордата нашао је за сходно да посети Ватикан, где је седам месеци водио преговоре. Тако је могао да учествује у свечаностима у вези са дефиницијом Безгрешног зачећа. Коначно, 18. августа 1855. потписан је Конкордат и 5. новембра објављен је као закон „примењив у целом царству“. Хомогено увођење конкордата обављено је пред шездесет шест епископа окупљених у Бечу 1856. године. Раушер је унапређен у кардинала 1855.[1] До 1. јануара 1857. црквени судови, за које је Раушер саставио упутства (Instructio pro indiciis ecclesiasticis), основани су у свим епископским столиштима. Покрајински синоди су прописали посебну примену Конкордата на поједине епископије. Декрети Бечког сабора из 1858. године, које је упутио Раушер, а ратификовао Рим, служили су као важан облик свештеничког живота и црквене делатности. После аустријских ратова 1859–66, кривица за поразе сваљена је на Конкордат. Надбискупи и принчеви-бискупи били су чланови Царског већа; па када је рат против Конкордата почео у Рајхстагу 1861. и када је затражена његова ревизија, Раушер је са осталим епископским члановима Горњег дома расправљао о обраћању цару. Када је Посланички дом захтевао уклањање верских редова из казнионица, болница и других државних установа, он је у Царском већу изјавио:[4]
Као последица догађаја из 1866. године, избила је жестока бура против Конкордата и Цркве. Када су нацрти нових закона који се тичу брака, школе и међуконфесионалних односа, у погледу којих је постојало много празнина у Конкордату, изашли на расправу у Царском већу, Раушер је одржао говор о Конкордату, позивајући склад између духовне и световне власти. Када су декрети били санкционисани, а нови закони осуђени од стране папе, настало је велико незадовољство и превирања. Раушер је захтевао: „Зар није дозвољено да папа прогласи закон неправедним? Сваки новинар себи присваја право да жигоше неправду закона који се не слажу са партијским ставовима његових новина”.[4] Аустријски бискупи су приступили Првом ватиканском сабору одмах након сукоба око Конкордата. Раушер је издао две пасторале које се односе на савет 15. новембра 1869. године.[5] Папа Пије IX га је именовао у комисију pro recipiendis, која је морала да испита све поднете предлоге. На првој правој седници савета (Генерална конгрегација од 28. децембра) говорио је о потребама и степену културе појединих народа који су били превише различити и о питању непогрешивости папе. Као надбискуп Беча, Раушер је објавио доктринарне декрете Ватиканског концила. Протестовао је против гушења Папске државе 20. септембра 1870. У мају 1874. издати су аустријски закони који се односе на спољни правни положај Католичке цркве, доприносима верским фондовима и правном признавању верских друштава.[4] НапоменаОвај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву:
Референце
Додатна литература
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
