Јозеф I Хабзбуршки
Јозеф I (нем. Joseph I.; Беч, 26. јул 1678 — Беч, 17. април 1711) био је владар из династије Хабзбурга, цар Светог римског царства, краљ Угарске, краљ Чешке и надвојвода Аустрије, био је син цара Леополда I и његове треће жене Елеоноре од Пфалц-Нојбурга. Још за очеве владавине постао је краљ Угарске (1687) и краљ Римљана (1690). Добијањем титуле краља Римљана био је одређен да наследи оца на царском престолу. Учествовао је у рату за шпанско наслеђе. Заједно са царским генералом Лудвигом Вилхелмом, маркгрофом од Баден-Бадена, Јозеф је учествовао у опсади града Ландау у Пфалцу. Царство је наследио након очеве смрти, 1705. у време када је царски војсковођа Еуген Савојски редовно односио победе над војскама Луја XIV. За време Јозефове владавине Угарска је била захваћена побуном Ференца Ракоција II, током које су Ракоцијеве присталице 1707. прогласиле да су Хабзбурговци лишени угарске круне. Ускоро су, међутим, покренути преговори између цара и побуњеника, за време којих Јозеф умире, а наставља их бан Јанош Палфи. Постигнути договор у Сатмару прогласио је општу амнестију и загарантовао права протестаната у Угарској на слободу вероисповести, а потписала га је 1. априла 1711. Јозефова мајка, царица Елеонора.[1] Јозеф I је имао само једног сина Леополда Јозефа који је умро још 1701. године. Покушао је да Прагматичном санкцијом законски обезбеди да га наследи једна од ћерки, али је 1711. за цара изабран његов млађи брат Карло VI. Породично стаблоРеференце
Литература
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
