Јоханес Вермер

Јоханес Вермер
Јоханес Вермер
	Детаљ са слике Проститутка из 1656. на којем је Вермеров аутопортрет
Лични подаци
Датум рођења	31. октобар 1632.
Место рођења	Делфт, Низоземска република
Датум смрти	15. децембар 1675. (43 год.)
Место смрти	Делфт, Низоземска република
Потпис

Јоханес Вермер, такође Јан Вермер, Јан Вермер ван Делфт (хол. Johannes Vermeer, Jan Vermeer van Delft,^[2]^[3] Делфт, 31. октобар 1632 — 15. децембар 1675) био је холандски барокни сликар^[4] 17. века, аткиван током Златног доба Холандије.^[5]^[6]^[7]

Биографија

Био је крштен у протестантској цркви у Делфту. Његов отац именом Рајнер Јанз Вос и после из непознатих разлога променио је име у Вермер, радио је као угоститељ али је о себи говорио да је произвођач свиле. Можда се због тога многе таписерије јављају на Вермеровим сликама.

Вермер и његова породица припадала је средњој класи и живели су у великој кући. Његови преродитељи су били неписмени а неписмена је била и Вермерова мати. Јан се родио као друго дете и као једини син.

Мотивација Јана да постане сликар и његови почеци су у тајности али се бележи да је морао да ради шест година у атељеу мајстора који је био члан цеха Св. Луке (цеху сликара), да би 1653. године био примљен у цех и да би могао да потписује и продаје властита дела. Неки истраживачи су мишљења да је путовао у Амстердам и Утрехт на студијска путовања.

Вермер се оженио 1653. године са Катерином Болнес која је била католичке вере и није сигурно да је Јан после свадбе преступио. У браку је имао једанаест деце који су били васпитани у католичкој вери.

У почетку је у Јановом делу било утицаја из религије, митологије и жанровских мотива школе из Утрехта која је полазила од Каравађа. Његова зашта је поседовала дела из утрехтске школе и била је рођака једног утрехтског сликара.

После одређеног времена долази до обрта и Јан почиње да слика сцене из живота. Његове фигуре на сликама су као да су ухваћене у јадном тренутку што му даје достојанственост и живот у његовим делима.

Вермер је у почетку свог живота живео као и његов отац од продаје уметничких дела и у просеку је сликао по два платна за годину дана али је ипак сматран за сликара у бројним списима а касније и за познаваоца сликарства и био је позиван да одреди цену за поједине слике али и његове властите слике су се јако повољно продавале.

Вермер није много стварао ни у време највеће славе али је добро продавао слике. У време када ге је посетио француски путописац Балтазар Монконис није могао да му покаже ни једну своју слику. Када су скупа посетили кућу пекара Хенрика ван Бујтена који је био скупљач Вермерових дела овај путописац је забележио да је ту видео Вермерову слику са једном фигуром која је имала невероватну цену од 600 златних гулдена.

Године 1660. је Вермера посетио познавалац уметности Питер ван Бекоут које је забележио да је видео неке слике од Вермера које су имале као једну од најзначајнијих карактеристика перспективу. У ово доба Вермер је био позван у Хаг да посуди веродостојност слика од италијанских мајстора Рафаел Сантија и Микеланђела. За време инвазије Француза 1678. године Вермерова породица је упала у тешкоће и он је у то време сликао још мање него до тада.

Године 2003, режисер Петер Вебер је снимио филм о околностима Вермерове слике „Девојка са бисерном минђушом“.

Дела

Целокупни опус Јоханеса Вермера је веома мали и обухвата 37 данас познатих дела. Формати његових слика су доста мали. У раној фази сликао је историјске призоре, док се касније специјализовао за жанр сликарство. Са гледишта данашње естетике, најпознатија дела су му Алегорија уметности (Сликар у атељеу), Поглед на Делфт и Девојка са бисерном минђушом. Током 19. века, услед нараслог интересовања за његово сликарство и малог броја познатих дела, приписивали су му знатно већи број слика. До данас је истраживањем откривен његов јединствени начин сликања.

Вермер је производио ефекте провидних слојева боје техником зрнастих наноса познатом под именом поантије (pointillé). Не постоје сачувани његови цртежи, тако да се о начину на које је припремао композиције може само посредно закључивати. Историчари уметности верују да је Вермер користио апарат камера опскура да прецизно позиционира објекте у простору. До овог закључка се долази посматрајући извесне оптичке диспропорције на његовим сликама.

Не постоји уметник тога доба који је са таквом вештином употребљавао лапис лазули, природни ултрамарин. Вермер није ову драгоцену боју издашно користио не само за плаве површине, већ и као подлогу за друге боје, рецимо за сенке на зиду. Сматра се да су га на овај приступ инспирисале идеје Леонарда који је тврдио да предмети преузимају део боје од суседних објеката.

Дела

Датум	Име	Галерија	димензије (cm)
потписано, ± 1653-1656	Дијана са нимфама	Маурицхејс, Хаг	98,5 × 105
потписано, ± 1654-1656	Христос у дому Марте и Марије	Национална галерија Шкотске, Единбург	160 × 142
потписано и датирано 1655.	Свети Праксидис	Музеј Шапел де ла визитасион, Монако	101,6 × 82,6
потписано и датирано 1656.	Поводачица	Државна галерија слика, Дрезден	143 × 130
± 1656-1657	Уснула девојка	Музеј метрополитен, Њујорк	87,6 × 76,5
± 1657-1659	Девојка чита писмо уз прозор	Државна галерија слика, Дрезден	83 × 64,5
потписано, ± 1657-1661	Уличица	Рајксмузеум Амстердам	53,5 × 43,5
± 1655-1660	Војник са насмејаном девојком	Фрикова колекција, Њујорк	50,5 × 46
± 1658-1661	Млекарица	Рајксмузеум Амстердам	45,5 × 40,6
± 1658-1661	Чаша вина	Галерија слика, Берлин	65 × 77
потписано, ± 1659-1660	Дама са два господина	Музеј војводе Антона Улриха, Брауншвајг	78 × 67
± 1658-1661	Прекинуто музицирање	Фрикова колекција, Њујорк	73,3 × 44,4
потписано, ± 1660-1661	Поглед на Делфт	Маурицхејс, Хаг	98,5 × 117,5
± 1662-1664	Музичари	Бакингемска палата, Лондон	73,3 × 64,5
± 1662-1665	Жена у плавом која чита писмо	Рајксмузеум Амстердам	46,5 × 38
± 1662-1665	Жена са теразијама	Национална галерија, Вашингтон	42,5 × 38
± 1662-1665	Жена са бокалом	Музеј метрополитен, Њујорк	45,7 × 40,6
± 1662-1664	Свирачица на лаути	Музеј метрополитен, Њујорк	51,4 × 45,7
± 1662-1665	Жена са сунцобраном	Галерија слика, Берлин	55 × 45
потписано, ± 1665-1666	Жена пише писмо	Национална галерија, Вашингтон	45 × 39,9
потписано, ± 1665-1666	Жена са црвеним шеширом	Национална галерија, Вашингтон	23,2 × 18,1
± 1665-1670	Жена са флаутом	Национална галерија, Вашингтон	20 × 17,8
потписано, ± 1665-1667	Девојка са бисерном минђушом	Маурицхејс, Хаг	46,5 × 40
потписано, ± 1664-1667	Концерт	Галерија Изабела Стјуарт Гарднер, Бостон (украдена)	72,5 × 64,7
потписано, ± 1662-1668	Алегорија уметности	Уметничко-историјски музеј, Беч	120 × 100
потписано, ± 1665-1674	Портрет девојке	Музеј метрополитен, Њујорк	44,5 × 40
± 1666-1667	Дама са служавком	Фрикова колекција, Њујорк	90,2 × 78,7
потписано и датирано 1668.	Астроном	Лувр, Париз	50 × 45
потписано и датирано 1669.	Географ	Уметнички институт, Франкфурт	53 × 46,6
потписано, ± 1669-1671	Чипкарка	Лувр, Париз	24,5 × 21
потписано, ± 1667-1670	Љубавно писмо	Рајксмузеум Амстердам	44 × 38,5
потписано, ± 1669-1672	Гитаристкиња	Кенвуд хаус, Лондон	53 × 46,3
потписано, ± 1670-1671	Жена која пише писмо са служавком	Национална галерија Ирске, Даблин	71,1 × 58,4
± 1671-1674	Алегорија вере	Музел метрополитен, Њујорк	114,3 × 88,9
потписано, ± 1670-1673	Жена стоји и свира на виргиналу	Национална галерија, Лондон	51,7 × 45,2
потписано, ± 1670-1675	Жена седи и свира на виргиналу	Национална галерија, Лондон	51,5 × 45,5
± 1670	Жена седи уз виргинал	Приватна колекција Вин, Лас Вегас	25,2 × 20

Референце

^ "The Procuress: Evidence for a Vermeer Self-Portrait" Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. мај 2021). Retrieved 13 September 2010.
^ „Vermeer”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 6. 8. 2019.
^ „Vermeer”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 6. 8. 2019.
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 40. ISBN 86-331-2112-3.
^ Barker, Emma; et al. (1999). The Changing Status of the Artist. New Haven: Yale University Press. стр. 199. ISBN 978-0-300-07740-7.
^ Vermeer was largely unknown to the general public, but his reputation was not totally eclipsed after his death: "While it is true that he did not achieve widespread fame until the 19th century, his work had always been valued and admired by well-informed connoisseurs." Blankert, Albert, et al. Vermeer and his Public. New York: Overlook. 2007. стр. 164. ISBN 978-1-58567-979-9. .
^ „Вермер, Де Хох и Делфт: О врстама тишине у собама без бога и цара”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2024-07-30.

Литература

Liedtke, Walter A. (2007). Dutch Paintings in the Metropolitan Museum of Art. Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-300-12028-8.
Montias, John Michael (1991). Vermeer and His Milieu: A Web of Social History (reprint, illustrated изд.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00289-7.
Huerta, Robert D. (2003). Giants of Delft: Johannes Vermeer and the Natural Philosophers: the Parallel Search for Knowledge During the Age of Discovery. Bucknell University Press. ISBN 978-0-8387-5538-9.
Liedtke, Walter (2009). The Milkmaid by Johannes Vermeer. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9781588393449.
Liedtke, Walter A. (2001). Vermeer and the Delft School. Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870999734.
Kreuger, Frederik H. (2007). New Vermeer, Life and Work of Han van Meegeren. Rijswijk: Quantes. стр. 54, 218 and 220 give examples of Van Meegeren fakes that were removed from their museum walls. Pages 220/221 give an example of a non—Van Meegeren fake attributed to him. ISBN 978-90-5959-047-2. Архивирано из оригинала 29. 8. 2010. г. Приступљено 21. 9. 2009.
Schneider, Nobert (1993). Vermeer. Cologne: Benedikt Taschen Verlag. ISBN 978-3-8228-6377-0.
Sheldon, Libby; Costaros, Nicola (фебруар 2006). „Johannes Vermeer’s 'Young woman seated at a virginal”. The Burlington Magazine (vol. CXLVIII изд.) (1235).
Snyder, Laura J. (2015). Eye of the Beholder: Johannes Vermeer, Antoni van Leeuwenhoek, and the Reinvention of Seeing. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-07746-9.
Steadman, Philip (2002). Vermeer's Camera, the truth behind the masterpieces. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280302-3.
Wadum, J. (1998). „Contours of Vermeer”. Ур.: I. Gaskel and M. Jonker. Vermeer Studies. Studies in the History of Art. Washington/New Haven: Center for Advanced Study in the Visual Arts, Symposium Papers XXXIII. стр. 201—223.
Wheelock, Arthur K., Jr. (1988) [1st. Pub. 1981]. Jan Vermeer. New York: Abrams. ISBN 978-0-8109-1737-8.