Јоцо Марјановић

јоцо марјановић
јоцо марјановић
Лични подаци
Датум рођења	31. март 1920.
Место рођења	Сански Мост, Краљевство СХС
Датум смрти	10. април 1992. (72 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Одликовања

Јован Јоцо Марјановић (Сански мост 31. март 1920 — Београд, 10. април 1992) био је учеснк Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцегодине.

Биографија

Основну школу завршио је у родном граду, нижу гимназију у Приједору, а средњу богословску школу у Сарајеву (1940). Исте године уписао се на Теолошки факултет у Београду, али је због рата прекинуо студије. На Филозофском факултету у Београду ванредно је завршио (1960) студије филозофије. У међувремену је завршио Политичку школу у Сарајеву и Политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду (1947). Докторску тезу Филозофија и политика код Маркса у раздобљу 1841–1844. одбранио је 1965. на Факултету политичких наука у Сарајеву.

Члан СКОЈ-а постао је 1939, а члан КПЈ 1941. године. Партијски је дјеловао у Приједору, одакле се укључио у припрему устанка народа Козаре и Поткозарја и 1941. приступио првим јединицама НОП-а. У Козарском партизанском одреду био је комесар чете, затим батаљона. Био је политички комесар и 11. НОУ бригаде, а завршетак рата дочекао је као политички комесар 12. крајишке НОУ бригаде.

Послије рата кратко је радио у служби Одјељења за заштиту народа Босне и Херцеговине у Сарајеву. Затим је био члан Окружног комитета КПЈ за Бању Луку и руководилац агитпропа до 1947. године. Од 1948. до 1954. био је директор и наставник Политичке школе у Сарајеву. Потом је до 1956. радио у стручној служби Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине, као секретар Идеолошке комисије и у Главном одбору ССРН Босне и Херцеговине. Био је предсједник Савјета за културу и науку Извршног вијећа Скупштине НР Босне и Херцеговине и члан Извршног вијећа Скупштине НР Босне и Херцеговине (1956–1959), те предсједник Одбора за просвјету, науку и културу Републичког вијећа Народне скупштине НР Босне и Херцеговине (1959–1961). У том периоду био је и посланик у Скупштини НР Босне и Херцеговине и у Савезној народној скупштини ФНРЈ.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине (ЦК СК БиХ) биран је на Другом, Трећем и Четвртом конгресу, од 1954. до 1969, а од Деветог пленума ЦК СК БиХ, новембра 1966. и члан Председништва ЦК СК БиХ. Био је члан Извршног одбора Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцеговине и од 1975. члан Савјета Републике.

Године 1961. постављен је за директора Високе школе политичких наука (од 1962. Факултет политичких наука) у Сарајеву и у тој установи остао је до пензионисања. Изабран је за вишег предавача 1964. године. Након што је 1969. хабилитовао радом Мјесто и значај Марксове дисертације у његовом дјелу изабран је за ванредног професора на предмету Историја марксизма. Године 1975. добио је звање редовног професора по позиву. У два мандата био је декан овог факултета. Објавио је тридесетак научних и стручних радова, те неколико публицистичких, ауторизованих предавања, полемика и сл., углавном из филозофије, историје марксизма, теорија пролетерских револуција, улоге културног и умјетничког стваралаштва, историје партизанског ратовања, идеолошког образовања радничке класе итд.

Једно вријеме је био предсједник Радничког КУД „Пролетер“ из Сарајева. Између осталог, био је главни и одговорни уредник листа „Глас“, Бања Лука (1945–1947), и часописа „Одјек“, Сарајево (1952–1955), предсједник издавачких савјета предузећа „Џепна књига“ и „Веселин Маслеша“, члан редакције едиције Устанак народа Југославије и предсједник републичке редакције те едиције. Писао је за велики број југословенских листова и часописа.

Носилац је Споменице 1941.^[1]