Локација мутације у FMRP1 гену, одговорне за настанак Мартин-Бел синдрома
Мартин-Бел синдром — наслеђени је облик менталне заосталости услед мутације у FMRP1 гену (крхком (фрагилном) Х-протеину 1 — енгл.Fragile X Mental Retardation Protein 1), која је праћена макроорхидизмом, прогнатизмом, хипотонијом и аутизмом, са карактеристичним, измењеним изгледом лица.[3] Овај синдром јавља се код; 1 на 4.000 мушкараца и 1 на 8.000 жене.[4]
Синдром носи назив по Џорџу Мартину и Џулији Бел, који су га 1934. први описали. Касније је преименован у; синдром крхког (фрагилног) Х-хромозома (FXS), који се у 21. веку све више под тим називом изучава.
Главни разлог зашто се поље неуронауке све више окреће изучавању Мартин-Бел синдрома, односно FXS, је тај што он може да буде „модел за проучавање аутизма“, бар код једне групе јер су истраживачи установили да крхки (фрагилни) Х-ген утиче тако што „оставља отиске прстију” на половину од многобројних гена у аутизму.
Живот и дело
Дипломирала је математику на колеџу Тринити у Даблину.[5] Шест година по дипломирању бавила се истраживањем соларне паралаксе у Кембричкој опсерваторији.[6] Рад је наставила на Универзитетском колеџу у Кембриџу, као асистент на одсеку статистике. На наговор ментора, математичара Карла Пирсона (1857-1936), једног од оснивача модерне статистике, Џулија Бел је 1914. уписала студиј медицине на Лондонској медицинској школи за жене (Royal Free Hospital) и болници Сент Мери. Дипломирала је 1920, а за члана Краљевског колеџа лекара изабрана је 1938.[7]
Радећи као стални члан Медицинског истраживачког концила у Голтоновој лабораторији Универзитетског колеџа, започела је пионирски рад на документовању наследних болести. Са Џоном Бердоном Сандерсон Халдејном (1892—1964) написала је чланак о повезаности гена за далтонизмом са хемофилијом.[8]
Умрла је у 100. години, целог живота бавећи се хуманом генетиком. У 80. години живота написала је чланак Рубеола у трудноћи. Пензионисана је на лични захтев у 86. години живота.
Поред Мартин-Бел синдрома, њено име је повезано и са пет различитих облика брахиодактилитиса.
J. A. Escalante: Estudio genético de deficiencia mental. Doctoral thesis, Sao Paulo, 1971.
J. A. Escalante; et al. Severe sex-linked mental retardation. стр. 745.. Proc II Cong International Study Ment Deficiency, Warsaw, 1970,.
J. A. Escalante, H. Grunspun, O. Frota-Pessoa (1971). „Severe sex-linked mental retardation.”. Journal de génétique humaine. 19.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) , Geneva, 1971, 19: 137.
Opitz, J. M.; Sutherland, G. R. (1984). „Conference Report: Internatonal workshop on the fragile X and X-linked mental retardation.”. American Journal of Medical Genetics, New York. 17 (1): 5—94. PMID6369987. doi:10.1002/ajmg.1320170103..
J. M. Opitz, J. F. Reynolds, L. M. Spano,, ур. (1986). „X-linked mental retardation 2.”. American Journal of Medical Genetics. New York. 23: 1—735. PMID3953638. doi:10.1002/ajmg.1320230102.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза).