Авет

Авет је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији (Шумадија, западна Србија и Војводина), у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској (у околини Дубровникa) и у Македонији^[1]^[2].

Етимологија назива

Постоје различита тумачења назива авет. Постоје претпоставке да овај назив потиче од арапске ријечи хајалет (арап. тр. hayalet) што значи привиђење^[1]^[2], или турске ријечи афет (тур. afet) што значи несрећа или чудо^[1]^[2]. Међутим, неке паралеле указују на могућност извођења назива из словенске основе са значењем „видети“, што би био синоним распрострањеним називима привиђење и приказа. У староруском и праславенском језику се појављује израз авити што значи јавити/јавити се или показати/показати се^[1]^[2].

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за авет, као што су: аветиња, аветот (у македонском језику), авијес (код Ускока) и хаветиња^[1]^[2]. Назив авет среће се у устаљеним погрдним изразима, клетвама или у поређењима.

Опис авети у митологији и народним предањима

У митологији и народним предањима постоји неколико различити описа авети који варирају од краја до краја:

У Гружи се сматрало да је авет дух који се појављује ноћу у облику старца са дугом бјелом брадом и буљавим очима из којих сјевају варнице^[1]^[2];
У Македонији се сматрало да је авет душа грешног човјека који је пред смрт дуго боловао и тешко умро, као и душа самоубице која не може да оде на небо. Она се појављује ноћу у облику човјека са ружним и испијеним лицем који је огрнут бјелим чаршафом, или у облику црног слепог миша^[1]^[2].

Заједничко за све описе авети је то да се ради о ноћном страшилу, прикази која својом појавом изазива страх код људи. За авети се често спомиње да бораве у напуштеним кућама и рушевинама (одатле и народни израз за ова мјеста - аветиње) гдје даве своје жртве. Најчешће их се може срести у периоду тзв. "некрштених дана" (тј. у дане од православног Божића до Богојављења)^[1]^[2] кад су најопасније по људе. Ради заштите од авети људи су често користили бели лук, који су носили у џепу, да би их авети заобилазиле.

Према записима с почетка 20. вјека у околини Крагујевца жене су имале обичај да увече везују своје чарапе које изују, као и сукње, како их авети не би ноћу узимале и облачиле, а у околини Сарајева су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину^[2]. Ово народно вјеровање је слично народним вјеровању Хрвата из Западне Херцеговине који су сматрали да виле узимају ноћу женама сукње из сандука, носе их и поново остављају на истом мјесту без знакова да су их носиле^[2].

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Кулишић, Шпиро; Петар Ж. Петровић; Пантелић, Никола (1970). „Авет”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 8.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Светлана M. Толстој; Раденковић, Љубинко (2001). „Авет”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 1. ISBN 978-86-7494-025-9.

Литература

Ј. Павловић (1901). Завезивање одела.
П. Петровић (1948). Живот и обичаји народни у Гружи. Београд.
Кулишић, Шпиро; Петар Ж. Петровић; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
М. Вујаклија (1980). Лексикон страних ријечи и израза. Београд: Просвета.
Растко Ћирић (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH.
М. Станић (1990). Ускочки речник 1. Београд.
Светлана М. Толстој; Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9.