Административна подјела Норвешке настала је под снажним утицајем издуженог облика земље, бројних унутрашњих географских баријера и често растуреног и раздвојеног обрасца насељених мјеста. То је стурктура која није само била подложна промијенама током времена, него је остала подложна и сталном преиспитивању. Крајем 2018. године, планови реформе административне подјеле земље су приведени крају и они би на крају требало да замијене постојећих 19 округа (fylker) са 11 регија (regioner).[1]
Формална подјела
Постоје три степена политичке администрације у Норвешкој:
Краљевина, која захвата цијелу метрополитску Норвешку укључујући њена интегрална прекоморска подручја Свалбард и Јан Мајен. Док Свалбард подлеже међународном споразуму са одређеним ограничењима норвешког суверенитета, Јан Мајен дијели гувернера округа са округом Народланд.
Окрузи, којих има укупно 18. Они дијелом потичу од подјеле које су претходиле уставу Норвешке из 1814. и независности 1905. године. Окрузи дјелују и као изворне јединице током парламентарних избора.
Општине, којих има укупно 422.[2] Поред тога, мјесне власти Лонгјира имају неке сличности са општинским.
Како се инфраструктура за путовања и комуникације током година побољшавала, тако су користи од даље консолидације и даље у току. Број општина је са 744 током 1960-их пао на данашњих 422, а планирано је још спајања. Слично томе, политичке одговорности округа су смањене, а раније је било говора о њиховом комбиновању у 5—9 регија до 2010. године. Иако се ти конкретни планови нису острварили, слична схема поново се разматрала 2018. године.[3]
Унутар државне управе, постоји неколико изузетака од подјеле на округе:
Судски систем Норвешке је подијељен на шест апелационих округа.
Државна Црква Норвешке је подијељена на једанаест бискупија.
Тринаест изборних јединица за изборе за Самски парламент Норвешке, који је дио норвешког државног апарата, не поштује границе округа — понекад обухвата и неколико округа. Међутим, они поштују границе општина.
