Свети Амброзије (339-397) био је епископ медиолански (милански).[1] Милански бискуп је постао 374. године.[1]
Отац му је био царски намесник Галије и Шпаније, а вером незнабожац, а мајка хришћанка. По предању, док је још био колевци, на њега се спустио рој пчела, и сипао мед у његова уста. По смрти оца, цар га је поставио за свог намесника Лигуријске области, чији је центар био Медиолан.[2] Након смрти медиоланског епископа, између православаца и аријеваца је избио сукоб око избора новог епископа.
Амвросије је ушао у цркву по дужности да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: „Амвросије - епископ!" Народ је ово примио као глас Божји и, супротно његовој вољи, изабрала га једногласно за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврди веру православну, потисне јеретике, украси цркве, распростре веру међу незнабошцима, написа многе поучне књиге и послужи примером правог хришћанина и хришћанског пастира.
Он је саставио и познату благодарствену песму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх, због чије су мудрости и слаткоречивости посећивали га људи из далеких земаља, био је веома уздржљив, трудољубив и бодрствен. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недеље. Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија (в. 14. октобар).
Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех, с Евгенијем насилним и самозваним царем не хте се сусрести. Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат, да је и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивао, и у будућност прозирао. Умро је на Васкрс397. године.[2]
Амброзије Милански је био у Сирмијуму да утврди правовјерје насупрот аријанству, па га је напала једна девојка. Сутрадан је умрла, и народ је то схватио као Божју казну, што је помогло сузбијању аријанског учења. О томе пише Мирослава Мирковић у књизи Сирмијум, историја римског града од првог до краја четвртог века. pp. 263.
Референце
^ абМишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 41. ISBN86-331-2075-5.
Attwater, Donald; John, Catherine Rachel (1993), The Penguin Dictionary of Saints (3rd изд.), New York: Penguin Books, ISBN978-0-14-051312-7
Barnes, T. D. (2011). „The Election of Ambrose of Milan”. Ур.: Leemans, Johan; Nuffelen, Peter Van; Keough, Shawn W.J.; Nicolaye, Carla. Episcopal Elections in Late Antiquity. Walter de Gruyter. ISBN978-3110268607.
Deferrari, Roy J., ур. (1954), The Fathers of the Church, 26, 42, 44, 65, New York: Fathers of the Church
Dudden, F. Homes (1935), The Life and Times of St. Ambrose, Oxford: Clarendon Press
Errington, R. Malcolm (1997). „Christian Accounts of the Religious Legislation of Theodosius I”. Klio. 79 (2): 398—443. doi:10.1524/klio.1997.79.2.398.
Gilliard, Frank D. (1984). „Senatorial Bishops in the Fourth Century”. Harvard Theological Review. 77 (2): 153—175. doi:10.1017/s0017816000014279.
Grieve, Alexander J. (1911). „Ambrose, Saint”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 798—799.
King, N.Q. (1960), The Emperor Theodosius and the Establishment of Christianity, Philadelphia: Westminster Press
McLynn, Neil B. (1994), Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital, The Transformation of the Classical Heritage, 22, Berkeley: University of California Press
Wojcieszak, Maciej (2014). „Obraz społeczeństwa Italii w listach Ambrożego z Mediolanu” [Social issues in the letters of St. Ambrose of Milan]. Christianitas Antiqua (на језику: пољски). 6: 177—187. ISSN1730-3788.
Errington, R. Malcolm (1997). „Christian Accounts of the Religious Legislation of Theodosius I”. Klio. 79 (2): 398—443. doi:10.1524/klio.1997.79.2.398.
Saradi-Mendelovici, Helen (1990). „Christian Attitudes toward Pagan Monuments in Late Antiquity and Their Legacy in Later Byzantine Centuries”. Dumbarton Oaks Papers. 44: 47—61. JSTOR1291617.