Анри IV

Анри IV Бурбонски
Анри IV Бурбонски
	Анри IV
Лични подаци
Датум рођења	13. децембар 1553.
Место рођења	По, Француска
Датум смрти	14. мај 1610. (56 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Породица
Супружник	Маргарета од Валоа, Марија Медичи
Потомство	Луј XIII, Изабела Бурбонска, Кристина Марија од Француске, Гастон, војвода од Орлеана, Хенријета Марија од Француске, César, Duke of Vendôme, Catherine Henriette de Bourbon, Nicolas Henri, Duke of Orléans, Alexandre de Vendôme, Henri, Duke of Verneuil, Antoine de Bourbon, Jeanne-Baptiste de Bourbon, Gabriela Angélica de Bourbon
Родитељи	Антонио Бурбонски; Хуана III од Наваре
Династија	Бурбони
Краљ Наваре
Период	1572–1610.
Претходник	Анри III Валоа
Наследник	Луј XIII
Краљ Француске
Период	1589–1610.
Претходник	Анри III Валоа
Наследник	Луј XIII

Анри IV од Француске и Енрике III од Наваре (фр. Henri IV; По, 13. децембар 1553) је краљ Наваре (1572—1610) и краљ Француске (1589—1610).^[2] Био је први краљ из бурбонске династије.^[3] Иако је крштен као католик, Анрија је мајка васпитала као протестанта,^[4] која је калвинизам прогласила религијом Наваре. Као тинејџер, Хенри се придружио хугенотским снагама у француским верским ратовима. Дана 9. јуна 1572. године, након смрти своје мајке, 19-годишњак је постао краљ Наваре.^[5]

Детињство и младост

Одрастао је као протестант, и учествовао је у верском рату на њиховој страни. Краљ Наваре је постао 1572. Августа исте године Анри се оженио Маргаритом Валоа^[3], сестром краља Шарла IX. Овај чин, који је требало да буде симбол помирења између протестаната и католика, претворио се у брутални масакр протестаната у Вартоломејској ноћи^[3]. Са Маргаретом није имао деце, и од ње се развео 1599. Друга жена му је 1600. постала Марија Медичи.^[3]

Долазак на престо у Француској

Анри је први племић протестантског (калвинистичког) порекла који је стигао до француског престола. Да би био прихваћен као краљ, морао је да пређе на католицизам. Лига не хте признати за краља јеретика, а њу је војском помагао и шпански краљ Филип II, који хтеде задобити француски престо за своју кћер. Вође католика, Гизи су пак хтели једног из своје средине да издигну за краља. У исто време поједине обласне старешине помишљаху на наследну управу а ниже племство на доба феудалног безвлашћа. Понеки градови опет тежаху за пређашњом независношћу.

Све учини да је Анрију управо требало извојевати краљевство. он није био занесењак и својом је одлучношћу, доброћудношћу, веселом нарави и војном и државничком врсношћу све више придобијао људе, а особито тако звану странку политичара, коју раније установе трезвенији католици, непријатељи верског гоњења. Када Анри разби католичку лигу, опседне Париз, који му се не хте предати, јер га је помагала и шпанска војска из Низоземске. И тек пошто поново пређе у католицизам 1593. године^[3], које исповедаше већина његових поданика, престоница му отвори врата. После му се сасвим покори и католичка лига, а одметнуте старешине појединих области буду побеђене или се новцем склоне с положаја.

Нантски едикт

Прелазак Анрија у католицизам узбуни хугеноте, те они међу собом установе потпуно републиканско уређење и намисле да се ставе под заштиту енглеску, али Анри ступи с њима у преговоре и изда знаменити Нантски едикт или закон 1598. године^[3], којим је загарантована слобода вероисповести за протестанте, чиме је окончан период верских ратова. По том су закону протестанти изједначени у правима с католицима, осим нешто ограничења протестантског богослужења, јер није допуштено по свима градовима. Ради чувања ових права, протестантима Анри уступи неколико тврђава. Да би сузбио верске међусобице и племићке самовоље, Анри беше завео потпуну апсолутну власт краљевску, те није сазивао сталешку скупштину. Нантски едикт је уједно био најзначајнији акт његове владавине.

Анријев рад и нацрт

Оснивач је нове династије француске, Анри IV, продужио спољашњу политику у истом правцу као и Франсоа I, а главна је тежња те политике: борба с Хабзбурговцима. Он се одмах постарао да Француску уздигне и новчано, и привредно, и просветно из оног рђавог положаја, у који западе за последњих владара из Валоаске породице. Утом га је помагао његов министар Сили, који је објављивао његову замисао и већ спремљен нацрт о политичком преуређењу западне Европе с новим границама појединих држава и новим односима између њих и то све на рачун Хабзбурговаца. По том би нацрту католици и протестанти свуда били изједначени у правима, а установио би се један виши савет (парламент) од посланика тадашњих држава ради решавања спорова и спречавања ратова, на чем и досадашњи покушаји нису успели и ако је на предлог рускога цара Николаја II држана (1899) конференција изасланика европских држава у Хагу, где је установљена нека врста Врховног суда изборнога. Но и сам се Анри спремао да се умеша у немачке послове као протестантски савезник, али је убиством спречен.

Смрт

Како пак католици беху незадовољни нантским едиктом, они су често стварали завере против Анрија, и најзад га један језуитски занесењак и убије. Убио га је верски фанатик Франсоа Равајак 14. маја 1610. убовши га ножем^[3], док се возио кочијом. у Паризу. Ниједан догађај није могао бити злокобнији у Француској од губитка овог народног и омиљеног краља, чија је жеља била да сељак сваке недеље има кокошку у лонцу. После његове смрти, његова супруга, Марија Медичи, била је проглашена за регенткињу током малолетства њиховог сина, Луја XIII.

Наслеђе

Године 1614, четири године након смрти Анрија IV, његова статуа је подигнута на Понт Неуфу. Током ране фазе Француске револуције, када је имала за циљ стварање уставне монархије, а не републике, Анри IV се сматрао узором за краља Луја XVI. Када се револуција радикализовала и потпуно одбацила монархију, статуа Анрија IV је срушена заједно са другим краљевским монументима. Ипак, она је међу првима обновљена 1818. године, те и данас стоји на Понт Неуфу.^[6]

Анри IV је био веома хваљен током Бурбонске рестаурације, пошто је обновљена династија желела да умањи контроверзне владавине Луја XV и Луја XVI у корист доброг краља Анрија.^[7] Песма Марш Анрија IV (Живео Анри IV) била је популарна.^[8] Након атентата на дофина Шарла Фердинанда, војводу од Берија, од стране републиканског фанатика, седам месеци касније његова удовица, принцеза Каролина, родила им је сина, престолонаследника Француске, и упадљиво га назвала Анри по његовом краљевском претку. Дечак је крштен јурансонским вином и белим луком у традицији Беарна и Наваре, као што је Анри IV крштен у Поу.^[9]

Анри служи као извесна инспирација за лик Фердинанда, краља Наваре, у драми Вилијама Шекспира из 1590-их Изгубљени рад љубави.^[10]

Биографију из 1661. године, Histoire du Roy Henry le Grand,^[11] написао је Ардуен де Перефикс де Бомон за образовање Анријевог унука Луја XIV^[12] Чарлс II од Енглеске, који је такође један од унука, објавио је енглески превод 1663. године.^[13] Дана 14. септембра 1788. године, када су избили немири против пореза током почетне Француске револуције, побуњеници су заустављали путнике и захтевали да сиђу са коња да поздраве статуу Анрија IV.^[14]

Анријев министар Сали објавио је своју Краљевска економија 1611. након де свог пада са власти, али каснија истраживања су показала да то дело преувеличава економска достигнућа Салијевог министарства. Многи званични изворни документи су измењени, или чак фалсификовани да би били импресивнији.^[15]

Породично стабло

Преци Анри IV

16. Жан VIII, гроф Вендома

8. Франсоа, гроф Вендома

17. Isabelle de Beauvau

4. Шарл, војвода од Вендома

18. Pierre II de Luxembourg

9. Marie de Luxembourg

19. Margaret of Savoy

2. Антонио Бурбонски

20. John II of Alençon

10. René of Alençon

21. Marie of Armagnac

5. Françoise of Alençon

22. Frederick II, Count of Vaudémont

11. Margaret of Lorraine

23. Yolande of Anjou

1. Анри IV

24. Alain I of Albret

12. Хуан III од Наваре

25. Françoise of Châtillon-Limoges

6. Енрике II од Наваре

26. Gaston, Prince of Viana

13. Катарина од Наваре

27. Магдалена од Валоа

3. Хуана III од Наваре

28. Жан од Орлеана, гроф од Ангулема

14. Шарл од Орлеана, гроф од Ангулема

29. Marguerite de Rohan

7. Маргарита од Наваре

30. Филип II, војвода Савоје

15. Лујза од Савоје

31. Маргарета од Бурбона

Види још

Референце

^ Pitts 2009, стр. 1.
^ Pitts 2009, стр. 334.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 53. ISBN 86-331-2075-5.
^ Kamen 2002, стр. 145.
^ Dupuy, Johnson & Bongard 1995, стр. 326.
^ Thompson, Victoria E. (2012). „The Creation, Destruction and Recreation of Henri IV: Seeing Popular Sovereignty in the Statue of a King”. History and Memory. 24 (2): 5—40. ISSN 0935-560X. JSTOR 10.2979/histmemo.24.2.5. S2CID 159942339. doi:10.2979/histmemo.24.2.5.
^ Jones, Kimberly A. (1993). „Henri IV and the Decorative Arts of the Bourbon Restoration, 1814–1830: A Study in Politics and Popular Taste”. Studies in the Decorative Arts. 1 (1): 2—21. ISSN 1069-8825. JSTOR 40662302. S2CID 156578524. doi:10.1086/studdecoarts.1.1.40662302.
^ „Vive Henri IV!” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 6. 1. 2017. г. Приступљено 11. 11. 2021.
^ „Henri IV baptisé à l’ail et au Jurançon / L'Histoire étonnante / Histoire thématique | Prohistoire”. www.prohistoire.fr (на језику: француски). Приступљено 2024-06-23.
^ G.R. Hibbard (editor), Love's Labour's Lost (Oxford University Press, 1990), p. 49
^ Perefixe, Hardouin de Beaumont (1664). Histoire du Roy Henry le Grand (3rd изд.). Amsterdam: Daniel Elzevier.
^ Hardouin, Paul Philippe (1661). Histoire de Henri-le-Grand, roi de France et de Navarre : suivie d'un recueil de quelques belles actions et paroles mémorables de ce prince (PDF) (Réédition изд.). Nîmes: C. Lacour.
^ „The life of Henry the Fourth of France, Translated from the French of Perefix, by m. le moine, One of his most Christian Majesty's Gentlemen in Ordinary by Perefixe de Beaumont, Paul Philippe Hardouin de]: (1785) | Antiquates Ltd – ABA, ILAB”. www.abebooks.com (на језику: енглески). Приступљено 11. 11. 2021.
^ Peter Kropotkin (1909). „Chapter 5”. The Great French Revolution, 1789–1793. Превод: N. F. Dryhurst. New York: Vanguard Printings. „Three weeks later, September 14, 1788, when the retirement of Lamoignon became known, the riotings were renewed. The mob rushed to set fire to the houses of the two ministers, Lamoignon and Brienne, as well as to that of Dubois. The troops were called out, and in the Rue Mélée and the Rue de Grenelle there was a horrible slaughter of poor folk who could not defend themselves. Dubois fled from Paris. "The people themselves would execute justice," said Les deux amis de la liberté. Later still, in October 1788, when the parlement that had been banished to Troyes was recalled, "the clerks and the populace" illuminated the Place Dauphine for several evenings in succession. They demanded money from the passersby to expend on fireworks, and forced gentlemen to alight from their carriages to salute the statue of Henri Quatre.”
^ Parker 1979, стр. 115.

Литература

Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 53. ISBN 86-331-2075-5.
Лука, Зрнић (1927). Историја новога века. Београд: Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.
Babelon, Jean-Pierre (2009). Henri IV. Fayard.
de La Croix, Rene Duc de Castries (1979). The Lives of the Kings & Queens of France. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-3945-0734-7.
Kamen, Henry, ур. (2000). „Henri IV Bourbon”. Who's Who in Europe 1450–1750. The Routledge who's who series. London: Routledge. стр. 145. ISBN 0-4151-4727-1.
Knecht, Robert J. (1998). Catherine de' Medici. London; New York: Longman. ISBN 978-0-5820-8241-0.
Knecht, Robert J. (2013). The French Civil Wars: 1562–1598. London: Routledge. ISBN 978-0-5820-9549-6.
Knecht, Robert J. (2014). Hero or Tyrant? Henry III, King of France, 1574–89. London: Routledge. ISBN 978-1-4724-2930-8.
Le Roux, Nicolas (2022). 1559-1629 Les Guerres de Religion. Gallimard.
Major, J. Russell (1974). „Bellièvre, Sully, and the Assembly of Notables of 1596”. Transactions of the American Philosophical Society. 64 2.
Pernot, Michel (1987). Les Guerres de Religion en France 1559-1598. Sedes.
Pitts, Vincent J. (2009). Henri IV of France: His Reign and Age. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1-4214-0578-0. online
Baird, Henry M. (1886). The Huguenots and Henry of Navarre (2 volumes). New York: Charles Scribner's Sons. Vol. 2 (copies [1] 1 & [2] 2) at Google Books.
Baumgartner, Frederic J. (1995). France in the Sixteenth Century. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-62088-5.
Dupuy, Trevor N.; Johnson, Curt; Bongard, David L. (1995). The Harper Encyclopedia of Military Biography. Castle Books. ISBN 978-0-7858-0437-6.
Holt, Mack P. (2005). The French Wars of Religion, 1562–1629. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83872-6.
Merlin, Paolo (2010). A 400 anni dai Trattati di Bruzolo. Gli equilibri europei prima e dopo i Trattati. Susa: Segusium (association).
Moote, A. Lloyd (1991). Louis XIII, the Just. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-07546-7.
Baumgartner, Frederic J. (1995). France in the Sixteenth Century. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-62088-5.
Briggs, Robin (1977). Early Modern France, 1560–1715. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289040-5.
Bryson, David M. (1999). Queen Jeanne and the Promised Land: Dynasty, Homeland, Religion and Violence in Sixteenth-century France. Leiden; Boston, MA: Brill Academic. ISBN 978-90-04-11378-7.
Buisseret, David (1990). Henry IV, King of France. New York: Routledge. ISBN 978-0-04-445635-3.
Cameron, Keith, ур. (1989). From Valois to Bourbon: Dynasty, State & Society in Early Modern France. Exeter: University of Exeter. ISBN 978-0-85989-310-7.
Finley-Croswhite, S. Annette (1999). Henry IV and the Towns: The Pursuit of Legitimacy in French Urban Society, 1589–1610. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62017-8.
Frieda, Leonie (2005). Catherine de Medici. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2039-1.
Greengrass, Mark (1984). France in the Age of Henri IV: The Struggle for Stability. London: Longman. ISBN 978-0-582-49251-6.
Lee, Maurice J. (1970). James I & Henri IV: An Essay in English Foreign Policy, 1603–1610. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-00084-3.
Lloyd, Howell A. (1983). The State, France, and the Sixteenth Century. London: George Allen and Unwin. ISBN 978-0-04-940066-5.
Lockyer, Roger (1974). Habsburg and Bourbon Europe, 1470–1720. Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-35029-8.
Love, Ronald S. (2001). Blood and Religion: The Conscience of Henri IV, 1553–1593. Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-2124-7.
Major, J. Russell (1997). From Renaissance Monarchy to Absolute Monarchy: French Kings, Nobles & Estates. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5631-0.
Mousnier, Roland (1973). The Assassination of Henry IV: The Tyrannicide Problem and the Consolidation of the French Absolute Monarchy in the Early Seventeenth Century. Translated by Joan Spencer. London: Faber & Faber. ISBN 978-0-684-13357-7.
Parker, Geoffrey (1979). Europe in Crisis: 1598-1648. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 9780801492099.
Pettegree, Andrew (2002). Europe in the Sixteenth Century. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20704-7.
Salmon, J.H.M. (1975). Society in Crisis: France in the Sixteenth Century. London: Ernest Benn. ISBN 978-0-510-26351-5.
Sutherland, N.M. (1973). The Massacre of St. Bartholomew and the European Conflict, 1559–1572. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-13629-4.
——— (1980). The Huguenot Struggle for Recognition. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02328-2.
——— (1984). Princes, Politics and Religion, 1547–1589. London: Hambledon Press. ISBN 978-0-907628-44-6.
——— (2002). Henry IV of France and the Politics of Religion, 1572–1596. 2 volumes. Bristol: Elm Bank. ISBN 978-1-84150-846-7.
Wolfe, Michael (1993). The Conversion of Henri IV: Politics, Power, and Religious Belief in Early Modern France. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-17031-8.
George Chapman (1559?–1634), The Conspiracy and Tragedy of Charles, Duke of Byron (1608), éd. John Margeson (Manchester: Manchester University Press, 1988)
Alexandre Dumas, La Reine Margot (Queen Margot) (1845)
Heinrich Mann, (1935). Die Jugend des Königs Henry Quatre. ; Die Vollendung des Königs Henry Quatre (1938)
M. de Rozoy, Henri IV, Drame lyrique (1774)

Спољашње везе

Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „Марија Медичи, супруга Анрија IV”. Историјска библиотека.
Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „Убити доброг краља (о убици и убиству Анрија IV)”. Историјска библиотека.
Henri IV. to the Fair Gabrielle., a poem by Letitia Elizabeth Landon adjoined to a painting Henri IV and Gabrielle d'Estrées by Richard Westall.
Henri IV – An unfinished reign Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. септембар 2018) Official website published by the French Ministry of Culture.