Архимандрит Петроније (Трбојевић)

Петроније Трбојевић, свјетовно Петар (Госпић, 13. фебруар 1876 — Манастир Шишатовац, 24. мај 1933) био је српски православни архимандрит и игуман Манастира Шишатовац.

Одрастао је у српској православној свештеничкој породици из Лике, од оца Јована и мајке Ангелине (Никола Тесла јој је био рођени брат). Никола Тесла му је био ујак, Сава Косановић братић, а Николај Мандић рођени брат његове баке, Теслине мајке Георгине.

Школовао се у Госпићу и Новом Саду.^[1] Као Текелијанац у Пешти је завршио права, као и богословље у Черновцима. 1900. године постао је доктор правних наука, а 1906. богословских.

Замонашен је 1907. године у банатском манастиру Бездин. Службовао је у темишварском и будимском владичанству, а потом је од априла 1919. године управљао манастиром Шишатовац, гдје се бавио бесједништвом, научном и писаном дјелатношћу. 1921. године постаје архимандрит. Од 1923. до 1925. живи у манастиру Врдник, да би се вратио у Шишатовац, гдје на мјесту настојатеља манастира остаје до 24. маја 1933. године, када умире. У том манастиру је и сахрањен.^[2]

Позната су му дјела Проповеди I и II, Богословска зрнца I-VI, О реформамамцрквеним I и II. Бавио се и периодиком, а од 1921. године издавао је часопис Српски проповедник.^[3]

Сматрао је да је потребно увести праксу причешћивања вјерника са више кашикица или да се једна брише након сваког причешћивања. Септембра 1911. године поднео је Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе оваква пракса у цијелој Карловачкој митрополији. Осим хигијенских и естетских разлога, за овакав став наводи и богословско оправдање, да се сем теплоте (топла вода), Светом причешћу не смије ништа више додавати (сем хљеба и вина), а у овом случају неминовно и слина вјерника постаје нешто чиме се каснији причасници причешћују. Свети синод је одбио његов захтјев, а његов разлог је оцијенио као квази догматски. Незадовољан одбијањем, обратио се Јовану Ж. Бути, уреднику богословских новина Православље из Сремске Митровице, али и он га је одбио, не објавивши његов текст. Овакву представку је поднио и након Првог свјетског рата, јула 1921. године, Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивних резултата. Патријарх Павле је имао негативно мишљење о овом његовом ставу.^[4]

Петроније је писао Николи Тесли из манастира Шишатовац 10. јануара 1928. године. На почетку писма му се обраћа са Многопоштовани Ујаче! Персира му и представља се ко је. Архимандрит Дабовић, који је био велики поштовалац Тесле, му је предложио да пошаље Тесли своју књигу Прпопведи I, 10. књигу коју је написао у Шишатовцу и коју је критика изванредно оцијенила. Хвали се да у цијелој српској цркви он има највишу научну квалификацију, као доктор права и богословља, а слушао је и философију. Констатује: ми нећаци морамо се угледати на свога великог Ујака. Послао му је и своју фотографију, да види како изгледа. На крају писма се извињава што га узнемирава, јер зна да је Теслино вријеме веома скупо и позива га у Шишатовац, ако буде ишао у Европу.^[5]