Астролаб

Астролаб је астрономски инструмент који је настао још у античко доба.^[1]^[2]Базиран је на стереографској пројекцији, којом се још тада бавио Хипарх. Коришћен је током више од 2000 година у сврхе одређивања дела видљивог неба, одређивање времена, био је непроцењива помоћ при изради хороскопа... Астролаб се састоји из неколико делова кружног облика који су у средишту спојени завртњем. На завртањ се ставља алидада, својеврсна врста лењира, која може да ротира око завртња, а која служи да се очитају хоризонтске висине тела у одређеном моменту. На њу следи кућиште и преко кућишта тимпан за посебну географску ширину. На тимпану су уцртане линије азимута, зенит и остале важне тачке хоризонтског координатног система, док се на кућишту налазе ознаке и линије екваторског небеског координатног система. Кућиште и тимпани су фиксирани. Напослетку следи рета, која је врста звездане карте, а која има могућност да ротира око завртња. Врховима шиљака на рети представњене су најсјајније звезде, а обручем у одговарајућем положају и еклиптика.

То је био главни навигациони инструмент до открића секстанта у 18. веку. Користио се за одређивање и предвиђање положаја Сунца, Месеца, планета и звезда; одређивање месног времена из задане географске дужине и обрнуто; и за триангулацију.

Етимологија

Оксфордски речник енглеског језика даје превод „звездоносац“ за енглеску реч astrolabe и прати га кроз средњовековни латински до грчке речи ἀστρολάβος : astrolábos,^[3]^[4] од ἄστρον : astron „звезда“ и λαμβάνειν : lambanein „узети”.^[5]

Историја

Антички свет

Рани астролаб изумео је у хеленистичкој цивилизацији Аполоније из Перге између 220. и 150. п. н. е., мада се често приписује Хипарху. Астролаб је био спој планисфере и диоптре, заправо аналогни калкулатор способан да реши неколико различитих врста проблема у астрономији. Теон Александријски (око 335 – око 405) написао је детаљну расправу о астролабу, а Луис^[6] тврди да је Птоломеј користио астролаб да би направио астрономска запажања забележена у Тетрабиблосу. Проналазак авионског астролаба се понекад погрешно приписује Теоновој ћерки Хипатији (око 350–370; умрла 415. године),^[7]^[8]^[9]^[10] али се заправо зна да је већ био у користити најмање 500 година пре рођења Хипатије.^[8]^[9]^[10] Погрешна атрибуција долази од погрешног тумачења изјаве у писму Хипатијиног ученика Синезија (око 373 – око 414),^[8]^[9]^[10] у којем се помиње да га је Хипатија научила како да конструише раван астролаб, али ипак не наводи ништа о томе да га је сама измислила.^[8]^[9]^[10]

Средњевековно доба

Астролаби су даље развијени у средњовековном исламском свету, где су муслимански астрономи увели угаоне скале у дизајн,^[11] додајући кругове који указују на азимуте на хоризонту.^[12] Астролаби су били нашироко коришћени широм муслиманског света, углавном као помоћ у навигацији и као начин за проналажење Кибле, правца Меке. Математичар из осмог века Мухамед ал Фазари је прва особа заслужна за изградњу астролаба у исламском свету.^[13]

Математичку позадину је установио муслимански астроном Албатеније у својој расправи Китаб аз-Зиј (око 920. године), коју је на латински превео Платон Тибуртин (De Motu Stellarum). Најранији сачувани астролаб датира из 315. године по хиџри (927–28). У исламском свету, астролаби су коришћени за проналажење времена изласка сунца и изласка фиксних звезда, као помоћ у заказивању јутарње молитве (намаз). У 10. веку, ал-Суфи је први описао преко 1.000 различитих употреба астролаба, у различитим областима као што су астрономија, астрологија, навигација, геодетство, мерење времена, молитва, намаз, кибла, итд.^[14]^[15]

Сферни астролаб је био варијација астролаба и армиларне сфере, који су током средњег века измислили астрономи и проналазачи у исламском свету.^[16] Најранији опис сферног астролаба датира из Ал-Наиризија (892–902). У 12. веку, Шараф ал-Дин ал-Туси је изумео линеарни астролаб, који се понекад назива „штап ал-Туси”, који је био „једноставан дрвени штап са степенастим ознакама, али без нишана. Био је опремљен виском и дуплом тетивом за вршење угаоних мерења и пробушеном казаљком”.^[17] Механички астролаб са зупчаницима је изумео Аби Бакр из Исфахана 1235. године.^[18]

Први познати метални астролаб у западној Европи је Дестомбесов астролаб направљен од месинга у једанаестом веку у Португалу.^[19]^[20] Метални астролаби су избегли савијање којем су били склони велики дрвени инструменти, омогућавајући конструкцију већих и стога тачнијих инструмената. Метални астролаби су били тежи од дрвених инструмената исте величине, што је отежавало њихову употребу у навигацији.^[21]

Херман Контрактус из опатије Рајхенау, испитивао је употребу астролаба у Mensura Astrolai током 11. века.^[22] Петар од Марикура написао је расправу о конструкцији и употреби универзалног астролаба у другој половини 13. века под насловом Nova compositio astrolabii particularis. Универзални астролаби се могу наћи у Музеју историје науке у Оксфорду.^[23] Дејвид А. Кинг, историчар исламске инструментације, описује универзални астролоб који је дизајнирао Ибн ал-Сарај из Алепа (ака Ахмад бин Аби Бакр; 1328) као „најсофистициранији астрономски инструмент из читавог средњовековног и ренесансног периода“.^[24]

Енглески писац Џефри Чосер (око 1343–1400) саставио је Расправу о астролабу за свог сина, углавном засновану на делу Месахале или Ибн ал Сафара.^[25]^[26] Исти извор су превели француски астроном и астролог Пелерин де Прус и други. Прва штампана књига о астролабу била је Састав и употреба астролаба Кристијана из Прахатице, такође користећи Месахала као извор, али релативно оригинално.

Референце

^ Northrup, Cynthia Clark; Bentley, Jerry H.; Eckes, Alfred E. Jr. (2015). Encyclopedia of World Trade: From Ancient Times to the Present. Taylor and Francis, 2015. стр. 72. ISBN 9781317471530.
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 76. ISBN 86-331-2075-5.
^ „Astrolabe”. Oxford English Dictionary (2nd изд.). 1989.
^ „Astrolabe”. Oxford Dictionaries. Архивирано из оригинала 22. 10. 2013. г.
^ „Online Etymology Dictionary”. Etymonline.com. Приступљено 2013-11-07.
^ Lewis 2001.
^ Michael Deakin (August 3, 1997). "Ockham's Razor: Hypatia of Alexandria". ABC Radio. Retrieved July 10, 2014.
^ ^а ^б ^в ^г Theodore, Jonathan (2016). The Modern Cultural Myth of the Decline and Fall of the Roman Empire. Manchester, England: Palgrave, Macmillan. стр. 183. ISBN 978-1-137-56997-4.
^ ^а ^б ^в ^г Deakin, Michael A. B. (2007). Hypatia of Alexandria: Mathematician and Martyr. Amherst, New York: Prometheus Books. стр. 102—104. ISBN 978-1-59102-520-7.
^ ^а ^б ^в ^г Bradley, Michael John (2006). The Birth of Mathematics: Ancient Times to 1300. New York City, New York: Infobase Publishing. стр. 63. ISBN 9780816054237.
^ Martin 1923, стр. 289
^ Berggren, J. Lennart (2007), „Mathematics in Medieval Islam”, Ур.: Katz, Victor J., The Mathematics of Egypt, Mesopotamia, China, India, and Islam: a Sourcebook, Princeton University Press, стр. 519, ISBN 978-0-691-11485-9
^ Richard Nelson Frye: Golden Age of Persia. p. 163
^ Dr. Emily Winterburn (National Maritime Museum), Using an Astrolabe, Foundation for Science Technology and Civilisation, 2005.
^ Lachièz-Rey, Marc; Luminet, Jean-Pierre (2001). Celestial Treasury: From the Music of Spheres to the Conquest of Space. Trans. Joe Laredo. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 74. ISBN 978-0-521-80040-2.
^ Savage-Smith, Emilie (1993). „Book Reviews”. Journal of Islamic Studies. 4 (2): 296—299. doi:10.1093/jis/4.2.296. „There is no evidence for the Hellenistic origin of the spherical astrolabe, but rather evidence so far available suggests that it may have been an early but distinctly Islamic development with no Greek antecedents.”
^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Sharaf al-Din al-Muzaffar al-Tusi”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
^ Bedini, Silvio A.; Maddison, Francis R. (1966). „Mechanical Universe: The Astrarium of Giovanni de' Dondi”. Transactions of the American Philosophical Society. 56 (5): 1—69. JSTOR 1006002. doi:10.2307/1006002.
^ „Qantara – 'Carolingian' astrolabe”. Qantara-med.org. Приступљено 2013-11-07.
^ Brown, Nancy Marie (2010). The Abacus and the Cross. Basic Books. стр. 140. ISBN 978-0-465-00950-3.
^ Boyle, David (2011). Toward the Setting Sun: Columbus, Cabot, Vespucci, and the Race for America. Bloomsbury Publishing USA. стр. 253. ISBN 9780802779786. .
^ Northrup, Cynthia Clark, ур. (2015). Encyclopedia of world trade : from ancient times to the present (Enhanced Credo изд.). Armonk, New York: Routledge. стр. 72. ISBN 978-0765680587. OCLC 889717964.
^ „Introduction”. The Astrolabe: an Online Resource. 2006. Приступљено 2020-05-15.
^ Harley, J. B.; Woodward, David (1992). The history of cartography. Chicago: University of Chicago Press. стр. 31. ISBN 0-226-31635-1.
^ Kunitzsch, Paul (1981). „On the authenticity of the treatise on the composition and use of the astrolabe ascribed to Messahalla”. Archives Internationales d'Histoire des Sciences Oxford. 31 (106): 42—62.
^ Selin, Helaine (2008-03-12). Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Springer Science & Business Media. стр. 1335. ISBN 978-1-4020-4559-2. „Paul Kunitzsch has recently established that the Latin treatise on the astrolabe long ascribed to Ma'sh'allah and translated by John of Seville is in fact by Ibn al-Saffar, a disciple of Maslama al-Majriti.”

Литература

Evans, James (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford University Press, ISBN 0-19-509539-1 .
Gunella, Alessandro; Lamprey, John (2007), Stoeffler's Elucidatio (translation of Elucidatio fabricae ususque astrolabii into English), John Lamprey
King, D. A (1981). „The Origin of the Astrolabe According to the Medieval Islamic Sources”. Journal for the History of Arabic Science. 5: 43—83.
King, Henry (1978), Geared to the Stars: the Evolution of Planetariums, Orreries, and Astronomical Clocks, University of Toronto Press
Krebs, Robert E.; Krebs, Carolyn A. (2003), Groundbreaking Scientific Experiments, Inventions, and Discoveries of the Ancient World, Greenwood Press .
Laird, Edgar (1997), Carol Poster and Richard Utz, ур., „Astrolabes and the Construction of Time in the Late Middle Ages.”, Constructions of Time in the Late Middle Ages, Evanston, Illinois: Northwestern University Press: 51—69
Laird, Edgar; Fischer, Robert, ур. (1995), „Critical edition of Pélerin de Prusse on the Astrolabe (translation of Practique de Astralabe”, Medieval & Renaissance Texts & Studies, Binghamton, New York, ISBN 0-86698-132-2
Lewis, M. J. T. (2001), Surveying Instruments of Greece and Rome, Cambridge University Press .
Morrison, James E (2007), The Astrolabe, Janus, ISBN 978-0-939320-30-1 .
Neugebauer, Otto E (1975), A History of Ancient Mathematical Astronomy, Springer
North, John David (2005), God's Clockmaker: Richard of Wallingford and the Invention of Time, Continuum International Publishing Group, ISBN 978-1-85285-451-5
Morrison, Robert G. (2013). „Islamic Astronomy”. Ур.: Lindberg, David C.; Shank, Michael H. The Cambridge History of Science. 2, Medieval Science. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 115. ISBN 978-0-521-59448-6. Приступљено 15. 5. 2018.

Журнали

Martin, L. C. (1923). „Surveying and navigational instruments from the historical standpoint”. Transactions of the Optical Society. 24 (5): 289—303. Bibcode:1923TrOS...24..289M. ISSN 1475-4878. doi:10.1088/1475-4878/24/5/302.