Афричка дивља мачка (Felis lybica) је мала дивља мачка са пјешчаним сивим крзном, блиједим вертикалним пругама са стране и око лица. Поријеклом је из Африке, западне и средње Азије, а настањена је и у Рајастану у Индији и Синђангу у Кини. Насељава широк спектар пејзажа у распону од пустиња до савана, жбуња и травњака.
Таксономија
Felis lybica је научно име које је 1780. године предложио Георг Форстер који је свој опис засновао на узорку из Гафсе на берберској обали који је имао величину домаће мачке, али црвенкасто крзно, кратке црне чуперке на ушима и прстенасти реп.[2] Између касног 18. и 20. вијека, неколико природњака и кустоса природњачких музеја описало је и предложило нова имена за холотипове дивљих мачака из Африке и Блиског истока, укључујући:
Felis ocreataЈохана Фридриха Гмелина 1791. године заснован је на опису дивље мачке на коју је Џејмс Брајс наишао у сјеверној Етиопији.[3]
Felis ocreata taitaeЕдмунда Хелера 1913. године била је лобања и свијетла кожа женке дивље мачке из Воја у југоисточној Кенији.[7]
Felis ocreata irakiРоберта Ернеста Чисмана 1920. године била је голубова сива дивља мачка са свјетлонаранџастим сјенчањем из Кувајта и још један сличан обојени примјерак из ријеке Тигрис.[8]
Felis ocreata griselda и Felis ocreata namaquana од Олдфилд Томаса у 1926. године је бледа дивља мачка кожа са југа Бенгуеле у Анголи и још једна блиједа дивља мачка кожа из Намаквланда у Намибији.[10]
Felis lybica tristrami, такође од Поцоцка 1944. године, била је блиједонаранџаста и бијела кожа одрасле женке дивље мачке из палестинске областиМоав.[12]
Felis lybica lowei, Felis lybica lynesi, Felis lybica foxi и Felis lybica brockmani, такође од Поукока 1944. године, била је бледа кожа одрасле женске дивље мачке из планина Мара у пустињи Дарфур, врло бледа кожа мушке дивље мачке са сјевера Фашера у Дарфуру, тамна кожа мужјака дивље мачке из државе Баучи у сјеверној Нигерији, и блиједо смеђа кожа младог одраслог мужјака дивље мачке из планина Голис у сјеверној Сомалији, респективно.[13]
Felis silvestris gordoniДавида Харисона 1968. године била је лобања и врло блиједо сива и смеђа пругаста кожа женке дивље мачке западно од Сохара у Оману.[14]
На основу студије митохондријске ДНК 979 домаћих и дивљих мачака из Европе, Азије и Африке, сматра се да се афричка дивља мачка одвојила од европске дивље мачке прије око 173.000 година, са сјеверноафричком / блискоисточном дивљом мачком која се одвојила од азијске дивље мачке и јужноафричке дивље мачке прије око 131.000 година. Прије око 10.000 година, неке афричке дивље мачке су припитомљене у подручју званом плодни полумјесец и преци су домаће мачке. Домаће мачке потичу из најмање пет "митохондријских Ева".[18] Афричке дивље мачке су такође припитомљене у древном Египту. Египатска домаћа лоза мачака почела је да се шири у медитеранском базену од 8. вијека прије нове ере па надаље и стигла је на обалу Балтичког мора до 5. вијека нове ере.[19]
На Кипру је афричка дивља мачка пронађена на гробљу поред људског костура у насељу Шилоурокамбос. Процењује се да су гробови основани од стране неолитских фармера пре око 9.500 година, и да су најранији познати докази за блиску повезаност између мачке и човека. Њихова близина указује на то да је мачка можда била припитомљена или припитомљена.[20] Резултати генетских истраживања показују да се афричка дивља мачка генетски разишла у три кладе пре око 173.000 година, а то су блискоисточна дивља мачка, јужноафричка дивља мачка и азијска дивља мачка. Афричке дивље мачке су први пут припитомљене пре око 10.000 година на Блиском истоку, и преци су домаће мачке (F. catus).[18] Домаће мачке и афричке дивље мачке остају блиско повезане у данашње време; интерспецифични хибриди између домаће мачке и афричких дивљих мачака су уобичајени и јављају се тамо гдје се њихови распони преклапају.[21]
Филогенетски односи афричке дивље мачке као што је изведено кроз анализу
Крзно афричке дивље мачке је свијетло, пјесковито-сиве боје, а понекад и блиједо жуте или црвенкасте нијансе, али готово бјеличаста на стомаку и на грлу. Уши имају мале праменове, црвенкасте су до сиве, са дугим свјетложутим длакама око ушне шкољке. Пруге око лица су тамно окер до црне: двије пролазе хоризонтално на образу од спољашњег угла ока до вилице, мања од унутрашњег угла ока до носорога, и четири до шест преко грла. Два тамна прстена окружују предње ноге, а задње ноге су пругасте. Тамна пруга пролази дуж леђа, бокови су лакши. Блиједе вертикалне пруге са стране често се растварају у мрље. Његов реп има два до три прстена према крају са црним врхом. Ноге су му тамно смеђе до црне испод.[22][23]
Разликује се од европске дивље мачке по неупадљивим пругама на потиљку и раменима, мање оштро дефинисаној пругама преко кичме и витким репом, који је цилиндричан, мање чупав и више се сужава. Уши су обично врх са малим праменом. Крзно му је краће него код европске дивље мачке, а знатно је мање.[24]
Коже мушких дивљих мачака из сјеверне Африке мере 47–59,7 cm 47—597 cm (19—235 in) у дужини од главе до тијела са дугим репом од 26.7–36,8 cm 267—368 cm (105—145 in). Коже женки дивљих мачака су дужине 40,6–55,8 цм 406—558 cm (160—220 in) са дугим репом од 24,1–33,7 цм 241—337 cm (95—133 in).[13] Мужјаци дивљих мачака из Јемена су дужине 46–57 цм 46—57 cm (18—22 in) у дужини од главе до тијела са дугим репом од 25–32 цм 25—32 cm (9,8—12,6 in); женке су биле нешто мање дужине 50–51 цм 50—51 cm (20—20 in) у дужини од главе до тијела са 25–28 цм 25—28 cm (9,8—11,0 in) дугим репом. И женке и мужјаци су тежине од 3,2–4,5 кг 32—45 kg (71—99 lb).[25]
Дивља мачка на Сардинији је домаћег мачјег поријекла.[24]
Дивља мачка на Сардинији и Корзици дуго се сматрала афричком подврстом дивље мачке са научним именом Felis lybica sarda.[24] Резултати археозоолошких истраживања указују на то да потиче од домаћих мачака које су уведене вјероватно почетком првог миленијума и потичу са Блиског истока. Ове популације су данас дивље.[27][28]
Афричке дивље мачке су активне углавном ноћу и лове. Њихов слух је тако истнчан да могу прецизно да пронађу плијен. Оне прилазе плијену стрпљиво пузећи напријед и користећи вегетацију да се сакрију. Ријетко пију воду.[30] Они лове првенствено мишеве, пацове, птице, гмизавце и инсекте.[22][31]
Када се суочи са потенцијалном опасношћу, афричка дивља мачка подиже длаку крзна да би изгледала већа и како би тако застрашила свог противника. Дању се обично скрива у грмљу, иако је понекад активна у мрачним, облачним данима. Територија мужјака се преклапа са територијом до три женке.[32]
Период гастације женке траје између 56 и 60 дана.[21] У Боцвани рађа углавном током топле влажне сезоне једног до три мачића.[31] Такође су примећена легла до пет мачића. Њена порођајна јазбина је заштићено мјесто попут густе траве, јазбине или шупљег дрвета. Мачићи отварају очи након отприлике 10-14 дана и покретни су у доби од мјесец дана. У доби од око три мјесеца, почињу да уче технике лова од своје мајке. Они напуштају породицу и постају независни у доби од око шест мјесеци.[21]
Alley Cat Rescue је тренутно једина организација за коју се зна да има програм посебно усмјерен на очување афричких дивљих мачака и смањење онога што неки називају генетским загађењем домаћих мачака.[34]
Откривено је да домаћа мачка може послужити као сурогат мајка за ембрионе дивље мачке. Бројне сличности између ове двије врсте значе да ембрион афричке дивље мачке може носити и омацити домаћа мачка. Документарни филм BBC-ја описује детаље експеримената који су довели до овог открића, а такође приказује зрелу дивљу мачку коју је родила сурогат женка.[35]
У филателији
Либијска пошта издала је поштанску марку посвећену афричкој дивљој мачки у новембру 1997. године у сарадњи са Свјетском фондацијом за природу. Ово издање је такође објављено као сет од четири марке одштампане на мини-листу.[36]
^Forster, G. R. (1780). „LIII. Der Karakal”. Herrn von Büffons Naturgeschichte der vierfüssigen Thiere. Mit Vermehrungen, aus dem Französischen übersetzt. Sechster Band [Mr. von Büffon‘s Natural History of Quadrupeds. With additions, translated from French. Volume 6]. Berlin: Joachim Pauli. стр. 299—319.
^Gmelin, J. G. (1791). „Anmerkungen zu James Bruce Reise nach Abyssinien”. Anhang zu James Bruce Reisen in das Innere von Africa, nach Abyssinien an die Quellen des Nils [Appendix to James Bruce‘s Travels into the Interior of Africa, to Abyssinia to the sources of the Nile]. Rinteln, Leipzig: Expedition der Theologischen Annalen, Johann Ambrosius Barth. стр. 1—38.
^Desmarest, A. G. (1822). „LXIII. Chat, felis”. Mammalogie ou description des espèces de mammifères. Seconde partie. Paris: Agasse. стр. 540—541.
^Thomas, O. (1926). „Some new African Mammalia”. Annals and Magazine of Natural History. Ninth Series. 17 (97): 180—184. doi:10.1080/00222932608633388.
^Pocock, R. I. (1944). „The wild cat (Felis lybica) of Northern Benguella, Angola”. Annals and Magazine of Natural History. Series 11. 11 (74): 130—133. doi:10.1080/00222934408527412.
^Pocock, R. I. (1944). „The wild cat (Felis lybica) of Palestine”. Annals and Magazine of Natural History. Series 11. 11 (74): 125—130. doi:10.1080/00222934408527411.
^ абPocock, R. I. (1944). „The races of the North African wild cat”. Proceedings of the Zoological Society of London. 114 (1–2): 65—73. doi:10.1111/j.1096-3642.1944.tb00212.x.
^Harrison, D. L. (1968). „Felis silvestris gordoni”. The mammals of Arabia: Carnivora, Hyracoidea, Artiodactyla. Volume 2. London: Ernest Benn Ltd. стр. 283.
^ абвWerdelin, L.; Yamaguchi, N.; Johnson, W. E.; O'Brien, S. J. (2010). „Phylogeny and evolution of cats (Felidae)”. Ур.: Macdonald, D. W.; Loveridge, A. J. Biology and Conservation of Wild Felids. Oxford, UK: Oxford University Press. стр. 59—82. ISBN978-0-19-923445-5.Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
^ абHufnagl, E.; Craig-Bennett, A. (1972). „African Wild Cat”. Libyan Mammals. Cambridge, United Kingdom: Oleander Press. стр. 42. ISBN9780902675087.
^ абRosevear, D. R. (1974). „Felis lybica Forster”. The carnivores of West Africa. London: Trustees of the British Museum (Natural History). стр. 384−395. ISBN978-0565007232.
^ абвPocock, R. I. (1951). „Felis lybica, Forster”. Catalogue of the Genus Felis. London: Trustees of the British Museum. стр. 50−133.
^Al-Safadi, M. M.; Nader, I. A. (1990). „First record of the wild cat, Felis silvestris Schreber, 1777 from the Yemen Arab Republic (Carnivora: Felidae)”. Mammalia. 54 (4): 621—626. S2CID86461554. doi:10.1515/mamm.1990.54.4.621.
^Mattucci, F.; Oliveira, R.; Bizzarri, L.; Vercillo, F.; Anile, S.; Ragni, B.; Lapini, L.; Sforzi, A.; Alves, P. C.; Lyons, L. A.; Randi, E. (2013). „Genetic structure of wildcat (Felis silvestris) populations in Italy”. Ecology and Evolution. 3 (8): 2443—2458. Bibcode:2013EcoEv...3.2443M. doi:10.1002/ece3.569. hdl:10447/600656.Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
^Dragesco-Joffe, A. (1993). „The African Wildcat, ancestor of the domestic cat”. La vie sauvage du Sahara. Lausanne: Delachaux et Niestle. стр. 134−136.
^ абSmithers, R. H. N. (1971). The Mammals of Botswana. South Africa: University of Pretoria.
^Herbst, M.; Mills, M. G. L. (2010). „The feeding habits of the Southern African wildcat, a facultative trophic specialist, in the southern Kalahari (Kgalagadi Transfrontier Park, South Africa/Botswana)”. Journal of Zoology. 280 (4): 403−413. doi:10.1111/j.1469-7998.2009.00679.x. hdl:2263/16378.