Белоглава патка

Белоглава патка
	Белоглава патка, мужјак
Статус угрожености
	; Угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Anseriformes
Породица:	Anatidae
Род:	Oxyura
Врста:	O. leucocephala
Биномно име
	Oxyura leucocephala; (Scopoli, 1769)
	Распрострањење у гнездећем периоду
	Распрострањење током сеобе и зимовања

Белоглава^[2] или плавокљуна патка^[3] (Oxyura leucocephala) спада у такозване тврдорепе патке (лат. Oxyurinae).

Опис

Патка средње величине, дужина тела је 43 – 48 см, масе 500 – 900 грама и распона крила 62 – 70 см. Дужина склопљеног крила у мужјака је 15,7 – 17,2 см, а код женки 14,8 – 16,7 см. Перје на телу кестењасте боје. Глава бела, код мужјака само теме и врат црни, док женке и млади имају црну пругу на образу и црн део главе изнад ока. Кљун који је у основи задебљао, код мужјака је јарко плав, док је код женки и младих црн. Реп је дуг, укочен и црн.

Распрострањење

Тренутно постоје четири одвојене популације: шпанска, северноафричка, турска и средњоазијска које скупа имају око 20.000 јединки. Пета популација, која је насељавала панонску низију, је у другој половини 20. века изумрла.^[4]: Средњоазијска и турска популација су миграторне, тј. зиму проводе у приобаљу Средоземног мора и Персијског залива. Птице из шпанске и северноафричке популација су станарице.

Станиште

Белоглава патка настањује баре, језера и лагуне са слатком, сланом или бракичном водом. Поред отворене водене површине непходно је и постојање појаса трске, велика количина бентосних организама и велика количина субмерзних биљака. Птице на зимовању преферирају велика језера са слатком и бракичном водом.

Исхрана

Ова врста је сваштојед. Храни се деловима и семењем водених биљака, црвима, мекушцима, зглавкарима и воденим инсектима и њиховим ларвама. Истраживања у Шпанији утврдила су да значајан део у исхрани заузимају ларве биљних комараца.

Понашање

Белоглава патка је изузетан пливач, такође врло добро рони и у једном даху може да пређе и до 40 м. Већи део дана и ноћи проводи у потрази за храном. У природним условима никад неће изаћи на копно, а у случају опасности пре ће да зарони него да полети. Приликом удварања мужјаци машу репом, бућкају воду и производе звукове попут гроготања и звиждања.

Размножавање

Медитеранске популације јаја полажу почетком априла, средњоазијске током маја, док птице које се гнезде у јужном Сибиру јаја полажу у јуну и јулу. Женке често полажу јаја у гнезда других женки своје врсте као и у гнезда осталих врста патака. Гнездо је састављено од биљног материјала уплетеног између стабљика трске и често је покривено њеним метлицама. Гнездо се никад не налази даље од пола метра од ивице воде. Некад се гнезде у колонијама галебова и гњураца. Женка носи од 5 - 9 јаја која некад имају масу колико и сама птица. Јаја белоглаве патке су сразмерно величини највећа међу пловушама. Инкубација траје од 22 до 26 дана. Мужјак не учествује у подизању младих, а женке са пачићима проводе свега 15 - 20 дана. Пачићи, који су знатно развијенији од младих исте доби осталих врста патака, су одмах по излегању способни да пливају и да роне. До потпуног развоја перја прође од 8 - 10 недеља. Пачићи се често удружују у „обданишта“ у којима миже бити и до 75 јединки. Полно су зрели након једне године.

Угрожавајући фактори

Хибридизација са америчком врстом црноглавом патком (Oxyura jamaicensis) и истискивање из станишта од стране исте.
Климатске промене услед којих долази до све чешћег исушивања станишта ове врсте.
Уништавање станишта од стране човека. Мелиоративни захвати који доводе до исушивања бара и језера на којима се ове птице гнезде. Испуштање отпадних вода из индустријских постројења и градова. Зарастање воденог огледала које се јавља као природан процес, али је све чешће последица убрзане еутрофикације коју човек изазива загађењем вода вештачким ђубривима.
Узнемиравање од стране човека. Птице ће врло вероватно напустити своја гнезда уколико људи често бораве у близини.
Лов представља један од главних узрока нестанка ове врсте са простора Француске, Италије, Египта и Панонске низије. Такође, забележено је и тровање оловом које у воденим телима остаје након лова.
Дављење у риболовачким мрежама. Се јавља као проблем пре свега током сеобе и на местима зимовања ове врсте. У Узбекистану се на неким местима дневно у мрежама удави од 20 до 30 птица.
Унос алохтоних врста риба. У Шпанији је забележено да су на местима уноса шарана патке у потпуности нестале.
Природни непријатељи попут галебова, врана и сивог пацова који често уништавају легла.

Заштита

Белоглава патка је законом заштићена у свим државама у којима може да се појави. Најуспешнији пројекат очувања ове врсте је спроведен у Шпанији, где се са двадесетак парова из 1970. популација увећала на око 1.000 парова након 2000. године. Једана од мера заштите ове врсте је и уклањање америчке врсте црноглаве патке (Oxyura jamaicensis) из природе. У Мађарској је 1980-их покренута реинтродукција ове врсте, али је била безуспешна.

Белоглава патка у Србији

У деветнаестом веку ова врста је била једна од честих гнездарица на подручју Војводине. То се увелико променило у следећем веку, када је као последица уништења погодних станишта и лова, дошло до нестајања ове врсте. Последње гнежђење на територији Србије забележено је на језеру Русанда у Средњем Банату 1969. Све до 1990-их мале групе су бележене на сеоби, мање-више редовно. Након тог периода, белоглава патка је бележена свега неколико пута на сеоби.