Београдски трамвај је највећи и тренутно једини трамвајски систем у Републици Србији који је почео с радом 1892. године.
Историја
Пре Првог светског рата
Развој трамвајских пруга у БеоградуТрамвајска мрежа Београда 1908. године
Године 1891. завршени су преговори између Београдске општине и фирме Периклес Цикос из Милана о изградњи трамвајског саобраћаја у Београду. Фирми из Милана је уступљен монопол над трамвајима и осветљењу у Београду. По уговору је била предвиђена изградња у укупној дужини од 21 km.[1]
Први београдски трамвај пуштен је у саобраћај дана 14. октобра1892. године и возио је центром града, од Калемегдана до Славије. У почетку су се као погон користили коњи, Јулка и Соко.[2][3] Прва електрична линија уведена је 1894.[4] До краја 1905. године све линије биле су електрифициране. Године 1912. у Београду је било осам трамвајских линија који су те године превезли укупно 7.500.000 путника.
Ред вожње трамваја у периоду 1892-1914.
Трамваји су кретали око 5 сати ујутру (у зависности од линије), а последњи полазак био је у десет часова увече, недељом у једанаест. Интересантно је да су трамваји били дужни да воде рачуна о завршетку представа у Народном позоришту и последњи су кретали у зависности од дужине представе. Саобраћај се појачавао на свим линијама у 12 и у 17 часова, када су чиновници одлазили кући на паузу за ручак или се завршавало радно време. Иако је био дефинисан прецизан ред вожње, трамваји су стално каснили у поласку.[4]
Између два рата
Први и Други светски рат доста су оштетили трамвајски систем, но оба пута је обновљен.[5][6] У октобру 1922. је очекивано 80 моторних кола одн. задњих кола из Немачке, па су пројектоване и нове линије[7] (нпр. почетком јула 1923. пуштена је у саобраћај партија од седам немачких трамваја). Линија "Калемегдан-Коларац-Ново Гробље", која је пре рата "ишла само од Коларца до Тркалишта" (под Коларцем се мисли на локацију на дан. Тргу Републике) пуштена је 23. октобра 1922. Пруга Теразије – Смедеревски ђерам продужена је у октобру 1924. до Боровог парка, близу кафане "Липов лад".[8][9] Пруга Позориште – Кланица отворена је 15. априла 1925.[10] (линија укинута 1939).
Други трамвајски колосек између Славије и Аутокоманде, куда је возила Десетка, пуштен је у јулу 1935.[11] Почетком 1937. добијено је 12 нових кола, четири из "Јасенице а.д." Смедеревска Паланка, остало из творнице у Славонском Броду.[12] У радионицама Дирекције 1938. су направљена једна трамвајска кола са аеродинамичном линијом[13][14] (занимљиво да су столице биле постављене под углом[15]). За потребе "шестице", дупли трамвајски колосек у Александровој улици је продужен до "Цветкове механе" почетком 1941.[16][17] Већина трамваја је ноћила у депоу код старе електричне централе, а остали у улици Краља Александра.[18] Према тарифи усвојеној 1936, вожње су коштале 1, 1,5 или 2 динара (раније су постојале карте скупље од 2 динара). Карте од 1,5 и 2 динара су биле 20 одн. 25% јефтиније у картонима за 30 вожњи.[19] Трамваји су имали "тролу са точкићем уместо тролу у облику лире", чије је варничење ометало радиофонију; скретницама су управљали службеници Дирекције, "обично какав старац".[20] Подлога пруге у ул. Краља Милана промењена је 1937. из бетонске у макадамску, ради лакшег оправљања и мање буке.[21]
На лето 1940. стигло је пет кола нових италијанских трамваја, зелене боје. Новина у њима је била то што су се карте наплаћивале на улазу, уместо да кондуктер обилази путнике. Капацитет је био 100 путника, али се могло попунити и до "140".[22]
Трамвајске линије пре Другог светског рата
Према подацима из 1938. године у Београду су постојала три главна правца којима су возили трамваји.[23]
Трамвај број 9 на потезу Кнежев споменик - Кланица (Народно позориште - Насеље Кнеза Павла односно Кнежев споменик - Кланица (кроз Улицу кнеза Павла тј. Булевар деспота Стефана) је укинута августа 1939. и замењена аутобуском линијом,[24] а што је било замишљено као претходница тролејбуса.[25]
Линија 7 – Калемегдан - Ново Гробље, која је пролазила Поенкареовом/Македонском, као и линија 9-А (Ново гробље - ул. Адмирала Пикоа, данашња Мије Ковачевића) - замењене су аутобусом 27 у априлу 1940.[26][27][28][29]
Још 1938. године се помињу планови за изградњу метроа.[23]Током 1970-их појавили су се поново планови да се у граду изгради метро систем, али су 1982. године одбијени јер је донесена одлука како ће се проширити већ постојећа трамвајска мрежа.[31]
Трамвајска пруга је продужена од Новог гробља до Омладинског стадиона крајем 1983.
Године 1985. постављено је 45 км нових шина, а трамваји су преласком реке Саве почели са превозом путника и у Новом Београду.[32] Пруга од Економског факултета до Блока 45 је у саобраћају од 31. августа 1984;[33][34]
продужетак у Булевару Револуције/Краља Александра од Радио Индустрије до Устаничке од 30. децембра 1985;
од Господарске механе до Бановог брда од 16. јуна 1986.[35] — линије 12, Баново брдо – Трг Димитрија Туцовића (Славија) и 13, Баново брдо – Калемегдан (Беко)[36]
Улицом Генерала Жданова (Ресавском) трамвај је кренуо 18. октобра 1987. – линија 12, Ташмајдан–Баново брдо.[37]
Двадесет први век
Крајем 2000-их година започела је модернизација система. Немањина улица је реконструисана 2006, постављена је нова трамвајска конструкција. Булевар краља Александра је 2010. реконструисан од Вуковог споменика до Цветкове пијаце, тада су шине пребачене на средину улице. Први шпански трамвај, фирме Каф, стигао је у мају 2011. Мост на Ади је отворен почетком 2012, трамвајски саобраћај преко њега је почео 5. јула 2019, на линијама 11 и 13.
Саобраћај на Старом савском мосту је обустављен почетком новембра 2024, тако да су измењене трасе линија 7 и 9.
Основне информације
Београдски трамвајски систем има укупну дужину шина од 127,3 км и 11 трамвајских линија:
9Н:Бањица - Славија - Блок 45 (линија је укинута 1. јула 2009. и уместо ње је успостављена аутобуска линија 33Н која саобраћа трасом ове некадашње ноћне линије: Славија - Булевар ослобођења - Трг ослобођења - Војводе Степе (потез од Аутокоманде до Трошарине) и половина њене трасе је: Војводе Степе (потез од Трошарине до Кумодража) - Кумодраж)
Превозом управља фирма ГСП Београд (Градско саобраћајно предузеће Београд).
23. новембра 1937. године у Београду је била тако густа магла да су аутомобили и трамваји саобраћали са упаљеним фењерима.[48]
За релативно кратко време ће се почети са изградњом подземне саобраћајне мреже Београда. Правци ће бити они који су покривени трамвајским линијама према подацима из 1938. године.[23]
Простор обухваћен линијом 2 се сматра центром града. Пре Другог светског рата, неки улични продавци нису смели радити унутар те линије.[49]
У превртању "двојке" на углу Карађорђеве и Париске 20. новембра 1980. повређен је 41 путник.[50]
Галерија
Трамвај у Кнез Михајловој улици, 1906. година
Трамвај у Улици краља Милана, 1906. година
Трамвајска окретница на Позоришном тргу у Београду 1920-тих година
Трамвајска окретница на Студентском тргу са погледом на Велику пијаци
Стојановић, Дубравка (2016). Калдрма и асфалт : урбанизација и европеизација Београда : 1890-1914 (четврто изд.). Београд: Удружење за друштвену историју.
.jpg)
,_jobbra_Mih%C3%A1ly_szerb_fejedelem_palot%C3%A1ja._Fortepan_4323.jpg)
_sz%C3%A1ll%C3%B3_romjai._Fortepan_16198.jpg)
