Бихевиорална терапија

Бихевиорална терапија^[1] је примена експерименталним путем изведених поступака учења на санирање психосоцијалних поремећаја и контролу понашања. Почива на схватању да је свако понашање стечено учењем, те се учењем може и „угасити“. Бихевиорална терапија представља постепен процес планског и систематског одучавања пацијента од старог, неделотворног стеченог понашања и учење новог, успешног. Користе се различите технике „разусловљавања“ и стицања прикладнијих навика, као што су аверзивна терапија, имплозивна терапија, десензитизација, асертивни тренинг, реципрочна инхибиција итд. Успешне су код једноставних и изолованих поремећаја понашања (грицкање ноктију, муцање), али је мање делотворна код тежих и сложенијих психичких поремећаја где се уместо једног, „угашеног“, симптома развија други.

Технике које се користе у бихевиоралној терапији могу бити:

Вежбе опуштања;
Систематска десензитизација (десензибилизација);
Технике излагањем;
ЕМДР - (Eye Movement Desensitiyation and Reprocessing - десензибилизација покретима очију и поновна обрада);
Тренинг асертивности;
Управљање собом;
Вишемодална терапија.

Клиничке примене

Понашана терапија засновала је своје основне интервенције на функционалној анализи.^[2]^[3] Ево само неких од многих проблема које је понашана терапија функционално анализирала: блискост у односима парова,^[4]^[5] опраштање у паровима,^[6]^[7] хронични бол,^[8] проблеми у понашању повезани са стресом, код одрасле деце особа са поремећајем употребе алкохола,^[9] анорексија, хронични дистрес, злоупотреба психоактивних супстанци, депресија, анксиозност, несаница и гојазност. Метода се користи у раду са пацијентима са АДХД-ом. Терапија, посебно когнитивно-понашана терапија (КПТ), може помоћи у томе да људи науче како ефикасније регулисати своје емоције.^[10] Обучавање социјалним вештинама има одређену емпиријску подршку, посебно за шизофренију. Међутим, код шизофреније су понашани програми генерално изгубили популарност.

Функционална анализа је чак примењена на проблеме с којима се терапеути обично суочавају, као што су отпор клијента, делимично ангажовани клијенти и недобровољни клијенти.

Тренинг релаксације подразумева да клијенти уче како смањити узбуђеност како би умањили стрес, затежући и опуштајући одређене групе мишића широм тела. Систематска десензитизација је третман у којем клијент полако замењује неодговарајућу реакцију новим наученим одговором, напредујући уз хијерархију ситуација повезаних са страхом. Систематска десензитизација је делимично заснована на контраусловаљавању. Контраусловаљавање је учење нових начина за промену једне реакције у другу, а у случају десензитизације, то је замена неодговарајућег понашања опуштенијим понашањем. Методе излагања и спречавања реакције (такође познате као потапање и спречавање реакције)^[11] су уобичајена техника где терапеут излаже особу стимулусима који изазивају анксиозност, не дозволивши јој при томе да има реакције избегавања.^[12]^[13]