Божидар Петрановић
Божидар Петрановић (Шибеник, 17. фебруар 1809 — Венеција, 12. септембар 1874) био је српски историчар и правник.[1] БиографијаРођен је у Шибенику 17. фебруара 1809. године, од родитеља Марка и Анастасије. Основну школу завршио је у Шибенику, а потом га је отац 1820. године одвео у Сремске Карловце гдје је уписао гимназију.[2] Брат му је био архимандрит и каснији владика Герасим. Студије је започео у Грацу, наставио у Бечу, а докторирао у Падови[1] 1833. године. После завршених студија вратио се у Шибеник гдје је радио је као секретар православне епархије у Шибенику а затим као судија у Сплиту. Између 1836. и 1841. године уређивао је он српски алманах на ћирилици "Љубитељ просвештенија" или касније преименован у "Србски далматински алманах", у коме је пропагирао заједништво Срба и Хрвата.[3] Матица српска је наградила његову расправу "Битка косовска". Револуционарне 1848. године изабран је за посланика у парламенту у Бечу, и он се ту залагао за увођење народног језика у јавни живот државе. Наредне 1849. године радио је заједно са Вуком Караџићем, Д. Деметром и С. Царем, на изради хрватско-српског правног терминолошког рјечника (Јуридично-политичка терминологија, 1853). Превео је на српски језик "Аустријски грађански законик". Написао је "Ручну књигу за правнике". Другу половину живота провео је у Задру, где је радио као савјетник Земаљског суда. Постао је призивни и дворски саветник као државни чиновник. Петрановић је покренуо издавање првог српског правног часописа "Правдоноша" 1851. године.[1] Објављивао је радове у зборницима радова Српске и југославенске академије, као њихов члан. Написао је и запажену "Апологију Доситеју". По узору на Матицу српску основао је 1862. године Матицу далматинску.[1][4] То је у ствари његов други покушај. Још 1849. године је започео оснивање док је био у Бечу и за тај циљ скупио 809 ф. 93 новчића. До 1862. године тај новац (сада вредан 771 ф. 22 крајцара) је био у каси Матице илирске, и по уставу далматинске матице требало је да постане њена почетна главница.[5] Од када је Матица далматинска основана, 15. септембра 1862. године, па до смрти 1874. године он је био њен председник. Био је први члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, те члан Српског ученог друштва у Београду.[1] Добио је од руског цара брилијантни прстен, а затим је одликован орденом Свете Ане II реда од стране Русије, као човјек који је доприносио словенској науци.[2] Умро је у Венецији 12. септембра 1874. године, а сахрањен је у Шибенику.[2] Године 1891. покренута је акција посебног Одбора у Задру, да му се кости пренесу из "Млетака" и сахране на православном гробљу задранском. Те године му је прилозима грађана и достојан мермерни споменик над гробом постављен. Епитаф је словио: Српском научењаку, жарком родољубу Дру Божидару Петрановићу - Народ.[6] ДјелаНаписао је бројна дјела, али је најзапаженија књига Богумили. Црква Босанска и крстјани(1867).[7]
Галерија
Види јошРеференце
Литература
|
||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
