Бранко Лазаревић
Бранко Лазаревић (Видин, 25. новембар 1883 — Херцег Нови, 6. октобар 1968[1]) био је српски књижевник и дипломата.[2] БиографијаБранко Лазаревић је рођен у Видину, у Бугарској, у имућној породици Ђорђа Лазаревића из Неготина, где му је отац Ђорђе, трговац и радикалски првак у Неготину, био избегао после Тимочке буне. Мајка Вукосава братаница је песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Преци Ђорђа Лазаревића дошли су у Неготинску крајину из Сјенице, са Пештери и из Старог Влаха, и учествовали су у Српском устанку. По другим изворима Лазаревић је рођен у Неготину[3], а умро - не 1963. године него 1968[4]. Млади Лазаревић је похађао Зајечарску гимназију. Студије је започео у Паризу, као стипендиста Министарства иностраних дела Краљевине Србије, а завршио их у Београду.[5] Постао је 1911. године суплент у Београду, а затим наставио образовање у Европи; у Паризу, Минхену и Риму, где је специјализовао естетику и уметност. У Минхенској државној библиотеци скупљао је материја за докторску дисертацију "Проблеми ритма и симетрије".[6] До ослободилачких ратова он се интензивно бави писањем; књижевним радом и позоришном критиком. У књижевности се јавља 1907. године, у београдском "Српском књижевном гласнику", са дводелном студијом о поезији Светислава Стефановића.[7] У балканским ратовима он је резервни потпоручник српске војске.[8] Током Првог светског рата службовао је на фронту, а потом постављен 1916. године за уредника "Српске новине", а потом за шефа Пресбироа Министарства спољних послова Краљевине Србије, на Крфу. Бранко Лазаревић је од 1918. године ушао у политику и направио је попут још неких српских књижевника, лепу дипломатску каријеру. Прво је постављен 1918. године за секретара Посланства у Токију, и убрзо премештен у Посланство у Вашингтону[9]. Био је генерални конзул у Чикагу од 1922. до 1922. године.[10][11] По повратку у Европу, од 1922. године је кратко време био секретар и отправник послова Посланства у Берлину. Тада је заједно са совјетским послаником Николајем Крестинским покушао да сачини пројекат нота које би изменили министарства спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Совјетског Савеза о успостављању дипломатских односа.[12] Потом је унапређен у саветника Посланства у Прагу, где је оставио видног трага о себи. Говорио је чешким језиком, стекао велики углед а његови бројни тамошњи пријатељи помогли су да на чешком језику изађе његова књига, са насловом: "Три највеће југословенске вредности". Новембра 1923. формално је премештен за секретара Посланства у Берну, али је заправо повучен на рад у Министарство иностраних дела. У наредним месецима био је шеф IV одсека Политичког одељења Министарства иностраних дела,[13] које је било задужено за балканске државе, а на првом месту за Албанију. Тада је блиско сарађивао са председницима влада и министрима иностраних дела на припреми за повратак Ахмеда бега Зогуа на власт.[14][15] По повратку Зогуа на власт, Момчило Нинчић је одлучио да постави Лазаревића за новог југословенског посланика у Тирани, фебруара 1925. године.[16] Он је био у добрим односима са новим председником албанске владе, али је уједно био и близак сарадник Нинчића пошто су били пашенози (оженили су ћерке управника Државних монопола Раше Милошевића)[17]. Тиме је министар иностраних дела желео да има свог човека од поверења у Албанији, јер су у периоду од 1924. до 1926. Министарство иностраних дела и Министарство војске и морнарице Краљевине СХС водили два различите политике према јужном суседу. Због тога ће на крају избити и сукоб између посланика Лазаревића и војног аташеа у Тирани Танасија Динића, који ће се завршити опозивањем југословенског дипломате.[18] Потом га је Нинчић преместио за посланика у Прагу, у лето 1926, јер је из Чехословачке желео да уклони Љубомира Нешића, блиског сарадника Николе Пашића међу југословенским дипломатама.[19] После завођења личног режима краља Александра, јануара 1929, према којем је Нинчић остао у опозицији, Бранко Лазаревић је премештен за посланика у Варшави, положај који је имао мањи значај за југословенску спољну политику и дипломатију. На новом положају првенствено се посветио развоју југословенско-пољских културних односа.[20] Био је једини југословенски посланик који је владао пољским језиком, и сведок највише и најниже тачке у билатералним односима - званичне посете министра Војислава Маринковића Варшави 1931. и прекида комуникације са министром спољних послова Јозефом Беком после Марсејског атентата 1934. године. Боравећи у Пољској изабран је 1931. године за члана "Југословенско-пољског научног института". После формирања владе Милана Стојадиновића, који је у почетку сарађивао са Главним одбором Народне радикалне странке - у којој је Нинчић и даље имао значајну улогу - Бранко Лазаревић је премештен у Анкару јула 1935, што је била једна од најважнијих дипломатских позиција у то време[21] (Турска је била чланица Балканског пакта). На новом положају је остао до јула 1937. године.[22][23] Лазаревић је преузео дужност посланика у Бечу јула 1937. и на овом положају остао до спровођења аншлуса Аустрије, марта 1938. године. Потом је постављен за посланика у Бриселу, и на том положају је остао до стављања на располагање и пензионисања, у лето 1939. године. Бранко Лазаревић је сматрао да је овај чин био изведен на врло груб начин од стране кнеза Павла Карађорђевића, председника владе Драгише Цветковића и министра иностраних послова Александра Цинцара-Марковића.[24][25] Послератна комунистичка власт га уклања са јавне сцене. Своје необјављене политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања, Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није био искључен из Савеза књижевника и док није допао затвора (1948—1951). Одузети су му кућа у Београду, вила на Хвару и очева пивара у Неготину. Живео је у једној соби у Херцег Новом и у својим позним годинама дружио се са херцегновским уметницима и културним прегаоцима.[26] Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића нађена је случајно, 2004. године у Херцег Новом. Научни радЊегове политичке расправе имају широк културно-историјски и антрополошки значај, пре свега за разумевање општег друштвеног контекста прве половине XX века, а потом и за схватање идентитета и менталитета Југословена. Своје предратне политичке расправе писао је узгредно и професионално, као угледан краљевски дипломата и елитни интелектуалац. Његова филозофија историје, била је заснована на анализи глобалних историјских кретања. Поред књижевности, Лазаревић је и позоришни и књижевни критичар под јаким утицајем Скерлића. Талентован је и врло продуктиван стваралац. Сарадник је више листова и часописа, а јавља се 1912. године као директор листа "Реч".[27] У 1945. години написао је све три велике политичке расправе, које су остале необјављене у рукописима: програмски есеј Исток-Запад и Југославија, социјално-антрополошки оглед Пучина је стока једна грдна и опсежни трактат „Рат, револуција, демократија и уметност“. „Рат, револуција, демократија и уметност“ је обухватна грађанска критика комунистичке праксе и леве тоталитарне идеологије модернога доба. Лазаревић је 1945. године написао и социјално-психолошку расправу о карактеру, кретању и мотивима маса, које свагда започињу и носе револуцију. Међу херцег-новским рукописима, у оставштини Бранка Лазаревића нађен је и његов обимни „Дневник једнога никога“ писан од 1943. до 1947. који обухвата последње дане немачке окупације и прве године комунистичке власти у Београду. Лазаревићев Дневник једнога никога био је скривен и непознат пуних шездесет година. Критика„Према политичким расправама, нађеним у оставштини, види се да је Лазаревић био искрен српски родољуб и да није био шовиниста. Сваки национализам му је био једнако стран, као и сваки простачки популизам. Сметале су му четничке каме и кокарде. Клонио се клерикализма, националне реторике, декоративне симболике и вашарског србовања. Светосавље је примао као облик византијског комонвелта и српски пут ка просвећености; манастири су за њега били школе писмености, градитељства и живописа. Као ретки балкански државници, ценио је хладну памет и критички ум. …Његов либерализам, као и његов демократизам, није био безграничан... У критици поданичког менталитета гомиле највише су му сметали себичност, глупост, дволичност, бахатост, примитивизам, затуцаност, покорност, потуљеност..." (Предраг Палавестра). Цитати
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
