Бурулијски чир
Бурулијски чир (такође познат као бернздејлски чир, Серлов чир или дејнтријски чир[1][2][3]) је инфективна болест чији је узрочник микобактеријум улцеранс (лат. Mycobacterium ulcerans).[4] У почетној фази инфекције карактеристична је појава безболних чворића или отечених подручја.[4] Овај чворић се може претворити у чир.[4] Чир може бити већи са унутрашње стране него на површини коже,[5] и може бити окружен отоком.[5] Са погоршањем болести може доћи до инфекције кости.[4] Бурулијски чиреви најчешће нападају руке или ноге;[4] није уобичајена појава грознице.[4] УзрокМ. улцеранс ослобађа токсин познат као миколактон, који слаби функционисање имунолошког система што резултира умирањем ткива.[4] Бактерија из исте фамилије такође узрокује туберкулозу и лепру (M. туберкулозис и M. лепре, редом).[4] Није познато како се болест шири.[4] Извори воде могу бити укључени у ширење.[5] До 2013. године још увек није било ефикасне вакцине.[4][6] ЛечењеУколико се људи подвргну лечењу у ранијој фази, примена антибиотика у периоду од осам недеља је делотворна у 80% случајева.[4] За лечење се често користе лекови рифампицин и стрептомицин.[4] Кларитромицин или моксифлоксацин се понекад користе уместо стрептомицина.[4] Међу осталим начинима лечења се налази хируршко одстрањивање чира.[4][7] Када се инфекција излечи, на том месту обично остаје ожиљак.[6] Епидемиологија![]() Бурулијски чир се најчешће јавља у руралним подручјима подсахарске Африке посебно у Обали Слоноваче, али се такође може јавити у Азији, западном Пацифику и у земљама Америке.[4] Ови случајеви су забележени у више од 32 земље.[5] Сваке године се јави пет до шест хиљада случајева.[4] Поред људи, ова болест се јавља и код неких животиња.[4] Алберт Раскин Кук је први описао бурулијски чир 1897. године.[5] Референце
Литература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia