Валентин Силвестеров (укр.Валенти́н Васи́льович Сильве́стров, рођен 30. септембра 1937.) је украјински композитор и пијаниста, који свира и пише савремену класичну музику. Народни умјетник Украјинске ССР (1989.), добитник Шевченкове награде (1995).
Од шездесетих година 20. вијека, Силвестерова музика се изводи на међународним фестивалима, а његова дјела су изводили О. Криса, Г. Кремер, А. Љубимов, И. Монигети, А. Рудин, Г. Рождественски, И. Блажков и други. Силвестеровљева дјела објављују многе престижне западне издавачке куће, укључујући и М. П. Бељајев-Питерс.
Шездесетих година 20. вијека, В. Силвестров је члан креативне групе „Кијевска авангарда“, чији представници, упркос оштром притиску бранилаца естетике социјалистичког реализма доминантне у СССР-у, отварају нову страницу у историји украјинске музике, фокусирајући се на нове стилске трендове у западноевропској музици и савладавајући модерне композиционе технике. Посебно, композитор користи додекафонију, алеаторику и сонористику у својим дјелима. Таласна драматургија постаје карактеристичан драматуршки принцип.
Седамдесетих година прошлог вијека, композитор је постепено напуштао традиционалне авангардне технике, фокусирајући се на постмодернизам. Сам аутор свој стил назива „мета-музиком“ („метафоричком музиком“). У дјелима овог периода доминирају медитативна, контемплативна расположења. Апелација на стилове прошлих епоха, својствена постмодернизму, заузима истакнуто мјесто.
Карактеристична одлика Силвестеровљевог стила је постхуманизам, карактеристична драмска одлика је преовлађивање периода опадања и декрешендо, а на различитим нивоима композиционе структуре примјећује се неизвјесност типична за постмодерну парадигму. Индивидуална карактеристика текстуре је присуство звучне педале, позадине унутар које се појављују појединачни знаци алузија.
Још једна важна парадигма постмодернизма присутна у Силвестеровљевом дјелу је неизвјесност. Манифестује се како у одсуству јасних композиционих шема, извјесне спонтаности размишљања, тако и на нивоу ритмичких структура, интонационих конструкција и цјелокупног звука, који се често граничи са тишином.
Церемонија додјеле Нобелове награде одржана је 10. децембра 2023. године у Стокхолму. Композиција „Вечерња серенада“ (укр.) Валентина Силвестрова из циклуса „Тиха музика“ (укр.) отворила је церемонију одмах након говора шведске филмске научнице и предсједнице управног одбора Нобелове фондације, Астрид Седерберг Видинг.[1]
Музички стил
Силвестров је можда најпознатији по свом постмодерном музичком стилу. Нека, ако не и већина, његових дијела могла би се сматрати неокласичним и постмодернистичким. Користећи традиционалне тонске и модалне технике, Силвестров ствара јединствену и деликатну таписерију драматичних и емоционалних текстура, квалитета за које он сугерише да су иначе жртвовани у већем дијелу савремене музике.
„Не пишем нову музику. Моја музика је одговор на оно што већ постоји и одјек онога што већ постоји“, рекао је Силвестров.[2]
Године 1974., под притиском да се придржава званичних прописа социјалистичког реализма и модерног модернизма, а такође и да се извини због свог напуштања састанка композитора у знак протеста против инвазије Варшавског пакта на Чехословачку,[3] Силвестров је одлучио да се повуче из јавности. У овом периоду почео је да одбацује свој раније модернистички стил. Умјесто тога, компоновао је „Тихе пјесме“ (укр. „Тихі Пісні“ (1977.)), циклус намјењен приватном извођењу. Касније, након пада Совјетског Савеза, почео је да компонује и духовна и вјерска дјела под утицајем стила руске и украјинске православне литургијске музике.[4] Силвестров је своје коначно одбацивање авангардних техника пратио до година проведених у Кијевском конзерваторијуму. Када му је представљено једно од његових радикалних дјела, Љатошински га је питао: „Да ли ти се ово свиђа?“, и док је он потврдно одговорио, „то питање се урезало у моју душу“.[5]
Силвестров скорашњи циклус за виолину и клавир, Мелодије прилика (укр.Мелодії Миттєвостей), скуп од седам дјела који обухватају 22 става која се свирају у низу (и трају око 70 минута), интиман је и неухватљив – композитор га описује као „мелодије [...] на граници између њиховог појављивања и нестанка“.[6]
Валентин Силвестров је подржао протесте у Кијеву 2004. и 2013–2014. године, објашњавајући то на сљедећи начин: „Ја сам и даље, као и свака друга креативна особа, по природи више индивидуалиста. Али дође тренутак када је једноставно немогуће не изаћи. Када су људи толико отворено разоткривени због својих гнусних поступака, и то глобално, да постоји такво негодовање да буквално изгубите разум...“[8] Истовремено, он је окарактерисао садашњу владу као „гнусну“:
Поступци владе изгледају лоше за Украјинце. Дођите себи! За нормалну особу, очигледно је колико је ово гнусно. Већ је великим словима написано да је ово НЕТАЧНО.[9]
Споменик је срушен - сумњиво достигнуће револуције, али ипак достигнуће. Власти су могле да демонтирају Лењинов споменик на Мајдану, а могле су исто тако лако да уклоне и овај. И ставите га у музеј, јер можда има неку скулптуралну вриједност. За кога је изграђено, за комунисте? На крају крајева, у Кијеву нема споменика Стаљину. Зашто су онда оставили Лењина, кад је он бољи од њих? Обећао је сељацима земљу и фабрике, али оно што се испоставило као потпуно убиство. И да се подигне споменик овом човјеку?[9]
Будући да у свакодневном животу говори руски језик,[10], Силвестров је ватрени поштовалац украјинског језика и даје сљедеће упоредне карактеристике украјинског и руског језика:
Још у совјетско вријеме у Лавову, примјетио сам да када сте уроњени у украјински језик, у ову стихију, ваше мисли одједном добијају другу боју. Када пређете са руског на украјински, осјећате нове нијансе, језик као да има неку занимљиву особеност, али када, напротив, пређете са украјинског на руски, овај други у почетку дјелује помало бљутаво, на лакејски начин оскудјело.[11]
Украјински је шаренији, руски је транспарентнији. Нагли прелазак са руског на украјински или обрнуто је непожељан. То су различити системи. Наше филозофске мисли имаће различита значења у зависности од језика. Узмимо за примјер ријеч „луд“: „божевільний“ – као слободан од Бога, и „сумасшедший“ – као технолошки процес. У украјинској верзији звучи са саосећањем, за разлику од руске верзије.[10]
Силвестровљева главна и објављена дјела укључују 9 симфонија, пјесме за клавир и оркестар, разне комаде за камерни оркестар, три гудачка квартета, клавирски квинтет, три клавирске сонате, друге клавирске комаде, камерну музику и вокалну музику (кантате, пјесме итд.).(извор информација: мултимедијална база података „Нова музика Украјине“). Силвестров је снимио 10 албума за издавачку кућу ECM.[2] Његова дјела укључују:
Шездесетих година прошлог вијека, Теодор Адорно је са одобравањем одговарао на Силвестровљеве списе, проналазио је истомишљенике у круговима кијевских и московских шездесетих, а Алфред Шнитке је, на примјер, пажљиво пратио његов рад.
О композитору је снимљен документарни филм Виктора Кукушкина „Рођење музике“. Композитор Валентин Силвестров“ (1991.), Анатолиј Сириха „Валентин Силвестров. Тихе песме“ (1992.), „Незаконита Вебернова деца“ Лили Оливије (Француска, 1994.) и Доријана Супине „Дијалози. Композитор Валентин Силвестров“ (Естонија, 2008.).
Sonevytsky, Savytsky; Roman, Marko Robert (2011). „Sylvestrov, Valentyn”. Internet Encyclopaedia of Ukraine. Canadian Institute of Ukrainian Studies. Приступљено 27. 5. 2022.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Михайлова О. Про структурно-семантичний інваріант симфоній В. Сильвестрова // Українське музикознавство Вип. 28 — К.1998
Опанасюк О. П. Творчість В. Сильвестрова в контексті інтенціональної форми художнього образу // Українське мистецтвознавство. Вип. 5. — К.: ІМФЕ, 2004. — С. 76-81.
Опанасюк О. П. Про інтенціональний стиль в музичному мистецтві. На матеріалі Другої сонати для фортепіано В. Сильвестрова // Київське музикознавство. Вип. 25. — К., 2007. — С. 66-76.
Довгаленко Ніна Сергіївна (30. 09. 2007). „Авангард в украинской музыке 1960-х годов” [Авангард в українській музиці 1960-х років] (на језику: рос.). Архивирано из оригинала 30. 09. 2007. г. Приступљено 24. 04. 2007.CS1 одржавање: Формат датума (веза)CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Опанасюк О. П. «Дочекатися музики» В.Сильвестрова: інтенціональний зріз // Мистецтвознавчі записки: Збір. наук. праць. — Вип. 20. — К. : Міленіум, 2011. — С. 38-47.
Романюк І., Щелканова С. «Спектри» В. Сильвестрова у контексті авангардних тенденцій української культури 1960 років. Аспекти історичного музикознавства : зб. наук. статей. Вип. XXVI. Харків. нац. ун-т мистецтв імені І.П. Котляревського; ред.-упоряд. Л. В. Русакова, Ю. П.Величко. Харків, ХНУМ, 2022. С. 67-84.
Швець Н. Про фортепіанний стиль В.Сильвестрова. Деякі спостереження // Українське музикознавство. — К., 1991. — Вип. 26. — С. 132—145
Щелканова С. А. Поэтика MUSICA MUNDANA в Симфонии №2 Валентина Сильвестрова. European Journal of Arts. Vienna. 2020. №1. Р. 112–120
Щелканова С. Образ людини в ранніх симфоніях Валентина Сильвестрова: онтологічний підхід. Часопис НМАУ ім. П. І. Чайковського. К. 2018. №2 (39) С.19-29
«Музыка — это пение мира о самом себе…» Сокровенные разговоры и взгляды со стороны: Беседы, статьи, письма. // Сост. М. Нестьева. — Киев, 2004.
Дождаться музыки. Лекции-беседы. Изд. 2-е. — К.: Дух і літера, 2012. — 368 с.
С. И. Савенко. Рукотворный космос Валентина Сильвестрова // Музыка из бывшего СССР. Вып.1. — М.: Композитор, 1994. — С. 72-90.
.jpg)
