Велибор Глигорић
Велибор Глигорић (Рипањ, 28. јул 1899 — Београд, 3. октобар 1977) био је српски књижевни и позоришни критичар, универзитетски професор и уредник. Глигорић је био професор Универзитета у Београду, уредник многих листова, а од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971. обављао је дужност председника САНУ.[1][2] Биографија Рођен је од оца Димитрија Глигорића Сокољанина (1869—1913), учитеља пореклом из Доње Љубовиђе, и мајке Стане, рођене Ђурђевић, учитељице из Новог Сада. Студије права је почео у Француској, а завршио их 1924. у Београду.[3] Радио је као службеник у Министарству трговине и индустрије Краљевине Југославије, 1926—1941, а након Другог светског рата као директор Драме Народног позоришта у Београду, 1945—1948. и као управник Југословенског драмског позоришта у Београду, 1948—1958.[4] Био је професор Филозофског факултета у Београду и имао је титулу dr hc Београдског универзитета. Покренуо је више часописа и био њихов уредник: „Нова светлост“ 1920, „Раскрсница“ 1923. и „Савременик“ 1955, а уређивао је и „Савремени преглед“ 1926/27. и „Уметност и критика“ 1939.[4] Дописни члан САНУ, на Одељењу литературе и језика, постао је 14. јуна 1955, а редовни 30. јануара 1958. Функцију секретара САНУ обављао је од 15. априла 1960. до 21. децембра 1961, потпредседника од 21. децембра 1961. до 4. новембра 1965, а председник је био од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971.[1][5] Године 1969. био је председник Савета југословенских академија наука и уметности. Велибор Глигорић је био и уредник „Гласника САНУ“, члан комисија за додељивање јулских, октобарских и НИН-ових награда.[4] Био је ожењен Савком (1919), професорком Економског факултета, рођеном у Ваљеву од оца Љубомира Петровића и мајке Милене.[6] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. ПризнањаДобитник је следећих признања:[1]
Одабрана дела
Референце
Спољашње везе |
||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
