Венди (Западни Словени)

Венди (стенгл. Winedas; стнорд. Vindr; њем. Wenden; дан. vendere; швед. vender; пољ. Wendowie), често и Винди (њем. Winden), Венеди (лат. Venedi), историјски је назив за Западне Словене који су живјели у близини германских насеља. Назив се не односи на хомогени народ, него на различите народе, племена или скупине у зависности од тога гдје и како се користи. У данашње време, заједнице које се идентификују као Вендске постоје у Словенији, Аустрији, Лужицама, Тексасу^[1] и Аустралији.^[2]

У средњем вијеку термин „Венди” се често односио на Западне Словене који живе у Светом римском царству, мада не увијек. Мјешко I, први историјски владар Пољске, користи титулу „Дагом, Краљ Венда” (стнорд. Vindakonungr). Назив је вјероватно преживео у финским језицимм (фин. Venäjä; ест. Vene; крл. Veneä) означавајући Русију.^[3]^[4]

У Европи на немачком говорном подручју током средњег века, термин „Венди“ је тумачен као синоним за „Словени“ и спорадично је коришћен у литератури за означавање Западних Словена и Јужних Словена који живе у оквиру Светог римског царства. Назив је опстао у финским језицима (фин. Venäjä, ест. Vene), означавајући модерну Русију.^[3]

Народи који су током историје називани „Венди”

Граница *Limes Saxoniae* између Саса и Лехита Ободрита, успостављена око 810. године у данашњем Шлезвиг-Холштајну

Према једној теорији, германски народи су први пут применили ово име на древне Венете. За средњовековне Скандинавце, термин Венди (Вендер) је означавао Словене који живе у близини јужне обале Балтичког мора (Вендланд), те се тај израз користио за означавање Полабских Словена као што су Оботрити, Рујански Словени, Велети/Лутици и померанска племена.

За људе који су живели у средњовековном северном Светом римском царству и његовим претходницима, посебно за Саксонце, Венд (Wende) је био Словен који је живео у области западно од реке Одре, области касније названој Germania Slavica, коју су населила полабска словенска племена (горе поменута) на северу и други, као што су Лужички Срби и Милчани, јужније (види Лужички марш).

Немци на југу користили су израз Winde уместо Wende и примењивали га, баш као и Германи на северу, на Словене са којима су имали контакт; на пример, Полабци из Баварске Славице или Словенци (о овој историјској деноминацији и данас сведоче називи Виндиски Марш, Виндиски Фајстриц, Виндишграс или Виндиш Блајберг код Ферлаха). Исти термин се понекад примењивао и на суседну регију Славонију, која се у неким документима пре 18. века појављује као Виндишланд.

После 8. века, франачки краљеви и њихови наследници организовали су скоро целу земљу Венда у марке. Овај процес се касније претворио у серију крсташких ратова. До 12. века све земље Венда постале су део Светог римског царства. Током продора на исток, који је достигао врхунац у 12. и 14. веку, ову земљу су населили Немци и реорганизовали је.

Услед процеса асимилације после германског насељавања, многи Словени западно од Одре усвојили су немачку културу и језик. Само неке сеоске заједнице које нису имале јако мешање са Немцима и наставиле да користе западнословенске језике називале су се још увек Венди. Са постепеним опадањем употребе ових локалних словенских језика, полако је нестао и термин Венди.

Неки извори тврде да су у 13. веку постојао стварни историјски народ зван Венди, који су живели у северној Летонији (источно од Балтичког мора) око града Вендена. Хенри од Ливоније (Хенри од Летиса) у својој латинској хроници из 13. века описао је племе звано Винди.

Данас постоји само једна група Венда: Лужички Срби у данашњој Источној Немачкој, са међународном дијаспором.^[5]

Историја

Успон (500–1000)

У 1. миленијуму, током словенских миграција које су поделиле недавно формирану словенску етничку припадност на јужне, источне и западне групе, неки Западни Словени су се доселили у области између река Лабе и Одре - крећући се од истока ка западу и од југа ка северу. Тамо су асимилирали преостало германско становништво које није напустило то подручје у периоду миграција. Њихови германски суседи прилагодили су назив који су раније користили за народе источно од реке Лабе на Словене, називајући их Венди како су раније називали Венеде, а вероватно и Вандали. У свом делу Историја Јерменије из касног шестог века, Мовсес Хоренаци помиње њихове нападе на земље назване по њима Вананд.^[6]

Венди и Данци су имали рани и континуирани контакт укључујући насељавање, прво и углавном преко најближих јужноданских острва Мон, Лоланд и Фалстер, а сва су имала називе места вендског порекла. Постојала су трговачка места, као и насеобинске испоставе у данским градовима једнаке важности као и Роскилде, када је био главни град: 'Виндебодер' (Вендски штандови) је назив тамошњег градског насеља. Данци и Венди су такође водили борбе због пиратства и крсташких ратова.^[7]

Види још

Лужички Срби

Референце

^ „Who Are the Wends?”. јануар 2010.
^ „History of Migration”.
^ ^а ^б Campbell 2004, стр. 418.
^ Bojtár 1999, стр. 88
^ „Museum”. 29. 1. 2015.
^ Istorija Armenii Mojseja Horenskogo, II izd. Per. N. O. Emina, M., 1893, s.55-56.
^ „Venderne og Danmark” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2012. г.

Литература

Bojtár, Endre (1999). Foreword to the Past. Central European University Press. стр. 88. ISBN 978-963-9116-42-9.
Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics. MIT Press. стр. 418. ISBN 978-0-262-53267-9.
Lencek, R. L. (1990). „The Terms Wende-Winde, Wendisch-Windisch in the Historiographic Tradition of the Slovene Lands”. Slovene Studies. 12 (1): 93—97. doi:10.7152/ssj.v12i1.3797 .
Knox, Ellis Lee (1980). The Destruction and Conversion of the Wends: A History of Northeast Germany in the Central Middle Ages. Department of History (Master's thesis). University of Utah. Архивирано из оригинала 12. 11. 2001. г.
Glaser, Konstanze (2007). Minority Languages and Cultural Diversity in Europe: Gaelic and Sorbian Perspectives. Multilingual Matters. ISBN 9781853599323.
Pynsent, Robert (2000). The Phoney Peace: Power and Culture in Central Europe, 1945-49. School of Slavonic and East European Studies. ISBN 9780903425018.
Ramet, Sabrina P. (2016). Alternatives to Democracy in Twentieth-Century: Collectivist Visions of Alternative Modernity. Central European University Press. ISBN 9789633863107.
Remus, Thérèse (2014). Endangered minority languages. A comparison of the Upper Sorbian and North Frisian cases. GRIN Verlag. ISBN 9783656685258.
The Group (1993). Minority Rights Group International Report. Minority Rights. ISBN 9781897693001.
Zank, W. (1998). The German Melting Pot: Multiculturality in Historical Perspective. Springer. ISBN 9780230375208.
Stone, Gerald (2015). The Smallest Slavonic Nation: The Sorbs of Lusatia. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-4742-4154-0.
Veeramah; et al. (2011). „Genetic variation in the Sorbs of eastern Germany in the context of broader European genetic diversity”. European Journal of Human Genetics. 19 (9): 995—1001. PMC 3179365 . PMID 21559053. doi:10.1038/ejhg.2011.65.
Žura, Slavica Vrkić (2011). „Lužički Srbi – Najmanji slavenski narod”. Ethnologica Dalmatica (на језику: хрватски). 18 (1): 93—130.
Filip Gańczak Mniejszość w czasach popkultury, Newsweek, nr 22/2007, 03.06.2007.
W kręgu Krabata. Szkice o Juriju Brězanie, literaturze, kulturze i językach łużyckich, pod red. J.Zarka, Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego, Katowice, 2002.
Mirosław Cygański, Rafał Leszczyński Zarys dziejów narodowościowych Łużyczan PIN, Instytut Śląski, Opole 1997.
Die Sorben in Deutschland, pod red. M.Schiemann, Stiftung für das sorbische Volk, Görlitz 1997.
Mały informator o Serbołużyczanach w Niemczech, pod red. J.Pětrowej, Załožba za serbski lud, 1997.
Dolnoserbske nałogi/Obyczaje Dolnych Łużyc, pod red. M.Stock, Załožba za serbski lud, 1997.
"Rys dziejów serbołużyckich" Wilhelm Bogusławski Piotrogród 1861
Prołuż Akademicki Związek Przyjaciół Łużyc. 2006. ISBN 83-60151-00-8. . Jakub Brodacki. Polska Grupa Marketingowa. .
Polska wobec Łużyc w drugiej połowie XX wieku. Wybrane problemy. 2006. ISBN 83-7241-487-4. . Mieczkowska Małgorzata, Szczecin. .
Wukasch, C (2004). A Rock Against Alien Waves: A History of the Wends. Austin. .
"Sorbs," David Zersen, in Germans and the Americas: Culture, Politics and History, 3 vols., edited by Thomas Adam. ABC-CLIO, 2005.
Simek, Emanuel (1955). Chebsko V Staré Dobe: Dnesní Nejzápadnejsi Slovanské Území (на језику: чешки). Vydává Masarykova Universita v Brne.
Sułowski, Zygmunt (1961). „Migracja Słowian na zachód w pierwszym tysiącleciu n. e.”. Roczniki Historyczne (на језику: пољски). 27: 50—52. Приступљено 4. 8. 2020.
Dulinicz, Marek (2001). Kształtowanie się Słowiańszczyzny Północno-Zachodniej: studium archeologiczne (на језику: пољски). Instytut Archeologii i Etnologii Polskiej Akademii Nauk. ISBN 978-83-85463-89-4.
Moczulski, Leszek (2007). Narodziny Międzymorza: ukształtowanie ojczyzn, powstanie państw oraz układy geopolityczne wschodniej części Europy w późnej starożytności i we wczesnym średniowieczu (на језику: пољски). Bellona.
Tyszkiewicz, Lech A. (1990). Słowianie w historiografii antycznej do połowy VI wieku (на језику: пољски). Wydawn. Uniwersytetu Wrocławskiego. ISBN 978-83-229-0421-3.
Agnes, Michael (Editor in Chief) (1999). Webster's New World College Dictionary. Cleveland: MacMillan USA. 1999. ISBN 0-02-863118-8. .
Andersen, Henning (2003), "Slavic and the Indo-European Migrations", Language contacts in prehistory: studies in stratigraphy, John Benjamins Publishing Company. ISBN 1-58811-379-5.
Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-42888-0.
Dzino, Daniel (2010). Becoming Slav, Becoming Croat: Identity Transformations in Post-Roman and Early Medieval Dalmatia. . Brill, 2010.
Gołąb, Zbigniew (1992). The Origins of the Slavs: A Linguist's view. Columbus: Slavica Publishers. ISBN 0-89357-231-4. .
Krahe, Hans (1957). Vorgeschichtliche Sprachbeziehungen von den baltischen Ostseeländern bis zu den Gebieten um den Nordteil der Adria. Mainz: Akademie der Wissenschaften und der Literatur. 1957. .
Krahe, Hans (1954). Sprache und Vorzeit: Europäische Vorgeschichte nach dem Zeugnis der Sprache. Heidelberg: Quelle & Meyer. 1954. .
Okulicz, Jerzy (1986). Einige Aspekte der Ethnogenese der Balten und Slawen im Lichte archäologischer und sprachwissenschaftlicher Forschungen. . Quaestiones medii aevi, Vol. 3, p. 7-34.
Pokorny, Julius (1959). Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch. . Bern, München : Francke, 1959.
Parczewski, Michał (1993). Die Anfänge der frühslawischen Kultur in Polen. . Wien: Österreichische Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte, 1993. Veröffentlichungen der österreichischen Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte; Bd. 17.
Pleterski, Andrej (1995). Model etnogeneze Slovanov na osnovi nekaterih novejših raziskav. 4. стр. 537—556. ISSN 0350-5774. . / A model of an Ethnogenesis of Slavs based on Some Recent Research. Zgodovinski časopis = Historical Review 49, No. . . . English summary: COBISS.SR 4601165
Schenker, Alexander M (1996). The Dawn of Slavic: an Introduction to Slavic Philology. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-05846-2. .
Skrbiš, Zlatko (2002). „The Emotional Historiography of Venetologists: Slovene Diaspora, Memory and Nationalism”. Focaal: European Journal of Anthropology. 39: 41—56. 2002. . . [1]
Steinacher, Roland (2002). Studien zur vandalischen Geschichte. Die Gleichsetzung der Ethnonyme Wenden, Slawen und Vandalen vom Mittelalter bis ins 18. Jahrhundert(doctoral thesis). Wien, 2002.
Steinacher, Roland (2004). „Wenden, Slawen, Vandalen. Eine frühmittelalterliche pseudologische Gleichsetzung und ihr Nachleben bis ins 18. Jahrhundert”. Ур.: W. Pohl. стр. 329—353. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Auf der Suche nach den Ursprüngen. Von der Bedeutung des frühen Mittelalters (Forschungen zur Geschichte des Mittelalters 8), Wien. .
Svašek, Maruška (2006). Postsocialism politics and emotions in Central and Eastern Europe. Berghahn Books. ISBN 1-84545-124-4.