Видео-камера је камера која служи за снимање видео-материјала, односно покретних слика. Иницијално је развијена искључиво за телевизијске потребе али се данас користи у многе друге сврхе. Шта више постале су део уређаја који се превасходно праве за друге намене као што је мобилни телефон.
Историја
Склопива Union камера
Прва видео-камера развијене је 1930-их година и користио ју је BBS током експерименталног емитовања. Ова камера је била базирана на електромеханички диск. Ову врсту камере већ 1940-их година заменила је у поптуности електрична видео-камера базирана на катодној цеви. Оваква врста камере остала је популарна и широко коришћена све до 1980-их година. Тада на сцену ступају камере које базирају на фото осетљивим чиповима пре свега CCD-јевима, које су и данас актуелне. Оне су елиминисале пуно проблема којих је било код катодних цеви и дале могућност развоју дигиталне телевизије. Цена видео-камера је развојем све више опадала тако да је данас немогуће замислити и домаћинство без неке врсте видео-камере.
Постоје више врста видео-камера и то зависно пре свега од намене као и жељеног квалитета снимљеног видеа.
Професионалне видео-камере се користе пре свега у ТВ продукционим центрима као и при снимању филмова.[11] Ове камере нуде екстремно фина подешавања самих карактеристика видео-сигнала. Често је и сама контрола камера одвојена од главе камере и налази се обично у режији. Овим се постиже да се већи број камера уједначи по квалитету и другим параметрима слике. Овде постоје још финије поделе на:
Студијске камере су намењене за снимање у ТВ студијима. Најчешће су фиксиране за покретне носаче (триподе) којима управља камерман. Такође ове камере се монтирају и на дизалице код снимања специјалних покретних сцена.[12]
Мобилне камере су намењене снимању на терену. Ове камере се најчешће носе на раменима и неопходно је да имју погодан визир како би камерман могао једним оком да гледа снимање а другим да контролише своје покрете. Често овакве камере имају додатну опрему којом се камера причвршћује за камермана, али у употреби су и дизалице а у новије време и мали хеликоптери са даљинским управљањем
Камкодери су врста камере која поред главе за снимање у себи укључује и видео-рекордер или други уређај за снимање видеа. И оне се широко користе у ТВ продукцији пре свега за снимање на терену, снимање кућних филмова и слично.[13] Уместо магнетних трака као медијум за снимање видео-садржаја све више у употреби су различите врсте дискова али и других врста меморија.
Камере за надзор се пре свега користе као безбедносне камере и за надзор објеката[14]
Све више су у употреби дигиталне видео-камере које дирекнто конвертују сигнал у дигитални излаз. Овакве камере су често врло мале и мање и од камера за надзор. Ове камере се користе као рачунарске веб камере али су и делови других уређаја као што је мобилни телефон.
Постоје и друге поделе видео-камера. Једна од основних је подела на SD и HD камере зависно од видео-резолуције коју снимају.
Медији за снимање
Рани видео није могао бити директно снимљен.[15] Први донекле успешан покушај директног снимања видеа одвио се 1927. са Фоновизионом заснованом на диску Џона Логија Бејрда.[15] Дискови нису могли да се репродукују са тадашњом технологијом, иако је каснији напредак омогућио да се видео поврати током 1980-их.[15] Први експерименти са употребом траке за снимање видео сигнала десили су се 1951. године.[16] Први комерцијално пуштен систем била је Квадруплекс видео трака коју је произвео Ампекс 1956. године.[16] Две године касније Ампекс је представио систем са способношћу снимања видеа у боји.[16] Први системи за снимање дизајнирани да буду мобилни (и стога употребљиви ван студија) били су Портапак системи почевши од Сони ДВ-2400 1967. године. The first recording systems designed to be mobile (and thus usable outside the studio) were the Portapak systems starting with the Sony DV-2400 in 1967.[17] Након тога је 1981. уследио систем Бетакам где је касетофон уграђен у камеру формирајући камкордер.[17]
Носачи објектива
Док неке видео камере имају уграђена сочива, друге користе заменљива сочива повезана преко низа носача. Неке попут Панависион ПВ и Ари ПЛ су дизајниране да буду филмске камере, док друге као што су Канон ЕФ и Сони Е потичу из фотографије.[18] Даљи сет носача као што је С-постоље постоји за апликације као што је CCTV.[19][20][21][22]
^Matsumoto, Kazuya; et al. (1985). „A new MOS phototransistor operating in a non-destructive readout mode”. Japanese Journal of Applied Physics. 24 (5A): L323. Bibcode:1985JaJAP..24L.323M. doi:10.1143/JJAP.24.L323.
^Fossum, Eric R.; Hondongwa, D. B. (2014). „A Review of the Pinned Photodiode for CCD and CMOS Image Sensors”. IEEE Journal of the Electron Devices Society. 2 (3): 33—43. doi:10.1109/JEDS.2014.2306412.
Frizot, Michel (јануар 1998). „Light machines: On the threshold of invention”. Ур.: Michel Frizot. A New History of Photography. Koln, Germany: Konemann. ISBN978-3-8290-1328-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Hitchcock, Susan Tyler (20. 9. 2011). Hitchcock, Susan Tyler, ур. National Geographic complete photography. Washington, D.C.: National Geographic Society. ISBN978-1-4351-3968-8.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Johnson, William S.; Rice, Mark; Williams, Carla (2005). Therese Mulligan; David Wooters, ур. A History of Photography. Los Angeles, California: Taschen America. ISBN978-3-8228-4777-0.
Starl, Timm (јануар 1998). „A New World of Pictures: The Daguerreotype”. Ур.: Michel Frizot. A New History of Photography. Koln, Germany: Konemann. ISBN978-3-8290-1328-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Wenczel, Norma (2007). „Part I – Introducing an Instrument”(PDF). Ур.: Wolfgang Lefèvre. The Optical Camera Obscura II Images and Texts. Inside the Camera Obscura – Optics and Art under the Spell of the Projected Image. Max Planck Institute for the History of Science. стр. 13—30. Архивирано из оригинала(PDF) 2. 4. 2012. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Spira, S. F. The History of Photography as Seen through the Spira Collection. New York: Aperture, 2001. ISBN0-89381-953-0.
