Видосава Николић Стојанчевић
Видосава Николић Стојанчевић (Аранђеловац, 6. јул 1924 — Београд, 18. јул 1998) била је српска етнолошкиња. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду, на групи за етнологију и постала прва жена доктор етнологије у Србији. БиографијаВидосава је рођена у Аранђеловцу 6. јула 1924. године. Неколико разреда основне школе завршила је у Босни и Херцеговини. Основно образовање добила је у Јајцу и Добрљину, а затим и у другим местима у зависности од службовања својих родитеља. На крају гимназије је матурирала у Београду, у Другој женској гимназији. Уписала се на Филозофски факултет, на групу за етнологију, а као одличан студент и државни стипендиста рано је била упућена на теренски рад. Пошто на групи за етнологију није било пуно студената, и више пута годишње је ишла на терен или екскурзије. Била је заинтересована за околину Дечана, Средачку и Сиринићку жупу.[1] Након учешћа у екипном истраживању подручја Трнова и Тузле у организацији Научног друштва Босне и Херцеговине развила је афинитете ка истраживању различитих историјских чињеница. Дипломирала је 1950. године и започела каријеру у Етнографском институту САНУ. Маја месеца 1964. године одбранила је докторску дисертацију Врањско Поморавље - етнолошка испитивања и тако постала прва жена доктор етнологије у Србији.[2] Радила је од 1950. до 1989. године у звањима од асистента до научног савјетника у Етнолошком институту након чега се пензионисала. КаријераСвојим радом оставила је траг у српској историјској науци и демографији. У својим истраживањима пратила је развој социјалних и културних установа кроз прошле и садашње векове, испитивања развоја и миграција становништва, одређених средина, еволуцију градова. Објавила је шест књига и 140 краћих радова, а велики број тих радова односи се на теме и мотиве који нису чисто етнолошки. Многи њени радови засновани су на претраживању по архивској грађи.[1] У многотомној књизи Историја Београда представила је своја истраживања етничког састава становништва у периоду 1815—1830, као и етничке односе од 1830. до 1867. године. Слична издања објавила је за средине попут Ниша, Врања и Ваљева, те већини градова Источне Србије и дијела Косова. Године 1964. објавила је рад докторске дисертације - Враљско Поморавље - етнолошка истраживања. На научном скупу у Сарајеву 1978. представила је рад о истраживању последица устанка и окупације 1875—1878. и избеглицама са подручја Босне и Херцеговине у то време. Сви њени радови везани за историју Босне и Херцеговине односе се на развој становништва, урбаних насеља и здравствене прилике. Њени бројни радови о миграцији становништва прије и послије Берлинског конгреса спадају у литературу без које је немогуће реконструисати исељавање муслиманског становништва из Ужица након 1867, као и пораст избјегличких колонија у вријеме устанка 1875—1878. У истраживачком раду Видосаве Николић Стојанчевић нашла се и историја медицине у Србији. Велики дио својих краћих радова из ове области објавила је у часопису Acta historica medicinaw, pharmaciae, veterinae[3], који је издавало „Научно друштво за историју здравствене културе Југославије” од 1961. do 1990. У Етнографском институту САНУ радила је од 1950. до 1989. године у звањима од асистента до научног савјетника након чега је окончала свој радни век. Њен супруг био је академик Владимир Стојанчевић. Изабрана библиографија
Референце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
