Висећи вртови из Вавилона

Висећи вртови из Вавилона (такође означавани и као "Семирамидини висећи вртови“), су једно од седам светских чуда. На основу митова били су изграђени за краљицу Семирамиду, која је пореклом из зелене Медије и због тога је краљ Навукодоносор II наредио око 600. п. н. е. да се изграде висећи вртови на терасама палате да би је орасположио. О њиховој егзистенцији не постоје веродостојни докази. Висеће вртове су описивали углавном старогрчки историчари Страбон и Диодор Сицилијски.^[1]^[2]^[3]

Археолог Роберт Колдевеј ископавао је у Вавилону остатке камене грађевине која је много пута поистовећивана са висећим вртовима. Остаци висећих вртова у Вавилону налазе се на источној обали реке Еуфрат, на око 90 km јужно од Багдада, у Ираку. Историја сведочи да је вавилонско царство цветало у време владавине чувеног краља Хамурабија (1792-1.750. године п. н. е.) Ипак, сматра се да су легендарни висећи вртови изграђени за време владавине његовог потомка Навукодоносора II (604-562. п. н. е.) и то по жељи његове супруге Семирамиде која је била „доведена из Медије и нарочито волела планински пејзаж".^[4]

Детаљни описи висећих вртова пронађени су у делима грчких вавилонског астронома Бероса и грчког историчара Диодора са Сицилије.^[5]^[6] У таблицама из времена Навукодоносора,^[7]^[8] међутим, ни на једном месту се не помиње постојање висећих вртова, иако се могу наћи описи његове палате и самог града Вавилона. Све до 20. века многе мистерије везане за висеће вртове нису биле откривене - чак се и данас археолози боре да прикупе довољно доказа пре него изведу коначне закључке о тачној локацији вртова, њиховом систему наводњавања и њиховом стварном изгледу. Неки новији подаци указују чак и да је вртове саградио други владар - Сенахериб и то не у Вавилону него у Ниниви.^[9]

Не постоје сачувани вавилонски текстови који помињу вртове, и у Вавилону нису пронађени ни дефинитивни археолошки докази.^[10]^[11] Предложене су три теорије да се ово објасни: прво, да су они били чисто митски, а описи пронађени у древним грчким и римским списима (укључујући оне Страбона, Диодора Сицилијанског и Квинта Курција Руфа) представљали су романтични идеал источног врта;^[12] друго, да су постојали у Вавилону, али су уништени негде око првог века;^[13]^[14] и треће, да се легенда односи на добро документовану башту коју је асирски краљ Сенахериб (704–681. п. н. е.) саградио у свом главном граду Ниниви на реци Тигар, у близини модерног града Мосула.^[15]^[1]

Детаљне описе вртова износе и познати старогрчки писци тог доба - Страбон и Филон византијски. Ево извода из њихових дела: „Вртови су облика квадрата странице дужине око четири плетре (стара мера за дужину, прим. прев.) Сачињавају их лучни сводови који се уздижу над поплочаним основама, а терасе су изграђене степенасто, једна над другом под различитим угловима..."; „У вртовима се узгајају егзотичне биљке посађене на саме терасе, подупрте каменим стубовима... Потоци воде теку с висина и спуштају се у слаповима до тла... Они наводњавају све вртове, натапајући корење биљака и чинећи цео предео влажним и спарним. Тако је трава стално зелена, а дрвеће буја... Ово уметничко дело краљевског луксуза одаје утисак природности, јер се утицај човека у одржавању ових вртова никада не види." Новијим археолошким истраживањима древног града Вавилона у Ираку откривени су темељи краљевске палате, остаци лучних сводова и одличан систем наводњавања у јужном делу палате, као и масивни зидови дебљине 25 m за које се претпоставља да су остаци самих тераса.^[16]

Историјско постојање

Нејасно је да ли су Висећи вртови били стварна грађевина или поетска творевина, због недостатка документације у тадашњим вавилонским изворима. Такође се не помиње Навуходоносорова жена Амјитис (или било која друга жена), иако политички брак са Миђанком или Персијанком не би био необичан.^[17] Постоје многи записи о Навуходоносоровим делима, али његови дуги и потпуни натписи не помињу ниједан врт.^[18] Међутим, речено је да су вртови још увек постојали у време када су их каснији писци описали, а сматра се да неки од ових извештаја потичу од људи који су посетили Вавилон.^[2] Херодот, који описује Вавилон у својим Историјама, не помиње Висеће баште,^[19] иако је могуће да баште Грцима још нису биле добро познате у време његове посете.^[2]

До данас, у Вавилону нису пронађени археолошки докази за Висеће баште.^[16] Могуће је да испод Еуфрата постоје докази који се тренутно не могу безбедно ископати. Река је текла источно од свог садашњег положаја за време Набукодоносора II, а мало се зна о западном делу Вавилона.^[20] Ролингер је сугерисао да је Берос приписао вртове Набукодоносору из политичких разлога, и да је легенду преузео однекуд.^[21]

Види још

Референце

^ ^а ^б Dalley, Stephanie (1993). „Ancient Mesopotamian Gardens and the Identification of the Hanging Gardens of Babylon Resolved”. Garden History. 21 (1): 7. JSTOR 1587050. doi:10.2307/1587050.
^ ^а ^б ^в Reade, Julian (2000). „Alexander the Great and the Hanging Gardens of Babylon”. Iraq. 62: 195—217. ISSN 0021-0889. JSTOR 4200490. S2CID 194130782. doi:10.2307/4200490.
^ Foster, Karen Polinger (2004). „The Hanging Gardens of Nineveh”. Iraq. 66: 207—220. ISSN 0021-0889. JSTOR 4200575. doi:10.2307/4200575.
^ Cartwright, M. (јул 2018). „Hanging Gardens of Babylon”. Ancient History Encyclopedia. Приступљено 15. 9. 2018.
^ Stronk, Jan P. (2010). Ctesias' Persian History: Introduction, text, and translation by Ctesias. стр. 60.
^ „Diodorus Siculus - Greek historian”. Приступљено 13. 7. 2023.
^ „Inscriptions by Babylonian kings”. Open Richly Annotated Cuneiform Corpus. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 25. 5. 2021.
^ Lendering, Jona (1995). „Cyaxares”. Livius. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021.
^ „Највеће чудо у вези висећих вртова Вавилона је то што уопште нису били у Вавилону ("Блиц", 7. мај 2013)”. Архивирано из оригинала 6. 6. 2013. г. Приступљено 7. 5. 2013.
^ Finkel 1988, стр. 58
^ Finkel, Irving; Seymour, Michael (2008). Babylon: City of Wonders. London: British Museum Press. стр. 52. ISBN 978-0-7141-1171-1.
^ Finkel 2008
^ „The Hanging Gardens of Babylon”. Приступљено 5. 2. 2014.
^ „The Hanging Gardens of Babylon”. Приступљено 5. 2. 2014.
^ Dalley, Stephanie (2013). The Mystery of the Hanging Garden of Babylon: an elusive World Wonder traced. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966226-5.
^ ^а ^б Finkel (1988) p. 41.
^ Finkel 2008, стр. 109
^ Dalley 2013 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFDalley2013 (help)
^ Priestley, Jessica (2014). Herodotus and Hellenistic culture: Literary Studies in the Reception of the Histories. Oxford: Oxford University Press. стр. 91. ISBN 9780191510168.
^ Oates, Joan (1986). Babylon (Revised изд.). London: Thames and Hudson. стр. 144. ISBN 0-500-27384-7.
^ Rollinger, Robert (2013). „Berossos and the Monuments”. Ур.: Haubold, J.; et al. The World of Berossos. Wiesbaden. стр. 151. ISBN 978-3-447-06728-7.

Литература

Stronk, Jan P. (2010). Ctesias' Persian History: Introduction, text, and translation by Ctesias. стр. 60.
Finkel, Irving (1988). „The Hanging Gardens of Babylon”. Ур.: Clayton, Peter; Price, Martin. The Seven Wonders of the Ancient World. New York: Routledge. стр. 38 ff. ISBN 978-0-415-05036-4.
Finkel, Irving L.; Seymour, Michael J., ур. (2008). Babylon. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538540-3.
Dalley, Stephanie (2013). The Mystery of the Hanging Garden of Babylon: an elusive World Wonder traced. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966226-5.
Dalley, Stephanie (1994). „Nineveh, Babylon and the Hanging Gardens: Cuneiform and Classical Sources Reconciled”. Iraq. 56: 45—58. JSTOR 4200384. doi:10.2307/4200384. .
--. 2013. The Mystery of the Hanging Garden of Babylon: An Elusive World Wonder Traced. Oxford: Oxford University Press.
Norwich, John Julius. 2009. The Great Cities In History. London: Thames & Hudson.
Reade, Julian (2000). „Alexander the Great and the Hanging Gardens of Babylon”. Iraq. 62: 195—217. JSTOR 4200490. S2CID 194130782. doi:10.2307/4200490. .
Russell, John Malcolm (1992), Sennacherib's "Palace without Rival" at Nineveh, University Of Chicago Press, ISBN 0-226-73175-8
Barnett, Richard David (1976), Sculptures from the north palace of Ashurbanipal at Nineveh (668-627 B.C.), British Museum Publications Ltd, ISBN 0-7141-1046-9
Campbell Thompson, R.; Hutchinson, R. W. (1929), A century of exploration at Nineveh, Luzac
Bezold, Carl, Catalogue of the Cuneiform Tablets in the Kouyunjik Collection of the British Museum
- Volume I, 1889
- Volume II, Printed by order of the Trustees, 1891
- Volume III, 1893
- Volume IV, 1896
- Volume V, Printed by order of the Trustees, 1899
Catalogue of the Cuneiform Tablets in the Kouyunjik Collection of the British Museum, British Museum
- King, W. L. (1914), Supplement I
- Lambert, W. G. (1968), Supplement II
- Lambert, W. G. (1992), Supplement III, ISBN 0-7141-1131-7
Liverani, Mario (2016) [2013], Immaginare Babele [Imagining Babylon: The Modern Story of an Ancient City], Превод: Campbell, Alisa, De Gruyter, ISBN 978-1-61451-602-6
Scott, M. Louise; MacGinnis, John (1990), Notes on Nineveh, Iraq, 52, стр. 63—73
Trümpler, C., ур. (2001), Agatha Christie and Archaeology, The British Museum Press, ISBN 978-0714111483 - Nineveh 5, Vessel Pottery 2900 BC
Leick, Gwendolyn (2010), The A to Z of Mesopotamia, Scarecrow Press - Early worship of Ishtar, Early / Prehistoric Nineveh
Durant, Will (1954), Our oriental heritage, Simon & Schuster – Early / Prehistoric Nineveh
Wilkinson, Eleanor Barbanes, and Stephen Lumsden, "Pottery from the University of California, Berkeley Excavations in the Area of the Maški Gate (MG22), Nineveh, 1989-1990", Archaeopress. 2022. ISBN 9781803272153.
Mark, Joshua J. (2018). „Nebuchadnezzar II”. World History Encyclopedia. Архивирано из оригинала 27. 5. 2021. г. Приступљено 17. 12. 2019.
Saggs, Henry W. F. (1998). „Nebuchadnezzar II”. Encyclopaedia Britannica. Архивирано из оригинала 18. 1. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020.