Вијетнамски језик

Вијетнамски језик
Вијетнамски језик
tiếng Việt
Изговор	tjə̌ˀŋ vjə̀t / tjə̌ŋ jə̀k
Говори се у	Вијетнам; Камбоџа
Регион	југоисточна Азија
Број говорника	матерњи: 70-73 милиона; укупно: 85 милиона (недостаје датум)
Језичка породица	аустроазијски мон-кмер вијет-муонг Вијетнамски језик; ; ;
Писмо	латиница (вијетнамски алфабет)
Званични статус
Службени језик у	Вијетнам
Језички кодови
ISO 639-1	vi
ISO 639-2	vie
ISO 639-3	vie
	Мапа распрострањености вијетнамског језика у свету Изнад 1.000.000 говорника, са Вијетнамом где је матерњи језик Изнад 100.000 говорника
	Вијетнамско говорно подручје (већинско) у Вијетнаму

Вијетнамски језик (вијетнамски: tiếng Việt, tiếng Việt Nam; понекад и: анамски језик) спада у подгрупу вијет-муонг аустроазијских језика, и са око 75 милиона говорника убедљиво је најраспрострањенији језик ове језичке породице.^[1] Званични је језик у Вијетнаму, где га говори 86% становништва.

Вијетнамски језик је моносилабичан (речи су једносложне) и има мелодијски акценат. Његова граматика не познаје конјугацију, деклинацију, падеже, времена ни родове.

Историја

Вијетнамски језик се појавио као језик вазалног народа под страном доминацијом. Постоје подаци да је Кина 208. п. н. е. владала вазалном државом у делти Црвене реке. Кинеска доминација је трајала до 939. године нове ере, тако да су за ово време вијетнамски језик и култура били под доминантним утицајем кинеске културе. Вијетнамски језик се није развио из кинеског, већ је усвојио већи део речника из овог језика (70%). Део речи је у вијетнамски језик стигао из француског и, у новије доба, из енглеског. По једносложности и језичком фонду близак је кинеском, а са граматичке стране, близак је аустроазијском језицима. Претпоставља се да је у прошлости вијетнамски језик делио карактеристике аустроазијских језика, али под огромним утицајем кинеског језика, знатно је изменио структуру и данас је на размеђи између синотибетских и аустроазијских језика.

Писмо

Раније је записиван стандардним кинеским писмом (Chữ nho), затим верзијом овог писма адаптираном за вијетнамски језик (Chữ nôm), а од 18. века латиницом уз додатак дијакритичких знака (Quốc ngữ). Једини је језик који користи неко европско писмо а код кога се појединачни слогови у речи пишу одвојено (нпр. Việt Nam се сматра за једну реч), вероватно због навикнутости на кинеско писмо које је слоговно.

Фонологија

Вијетнамски језик има систем мелодијског акцента са 6 тонова (различита висина и глотализација), који је идентичан тајландском.

Слова вијетнамске абецеде су: A,Ă,Â,B,C,D,Đ,E,Ê,G,H,I,K,L,M,N,O,Ô,O',Q,R,S,T,U,U',V,X,Y. Сугласници који се записују комбинацијом слова су: CH,GH,KH,PH,TH,TR,NG,NGH.

У вијетнамском језику постоје 3 стандардна дијалекта: ханојски, сајгонски и средњовијетнамски. Ханојски дијалекат је основа стандардног језика.

Слова A и Ă се читају као глас између српског А и Е, с тим што је A дуже од Ă. Слова Â и O' се читају као глас између српског О и Е, с тим што је O' дуже по изговору. E и I су као и српско Е и И, док је Ê мало затвореније, т. ј. између српских гласова И и Е. Слово O је као српско О, а Ô је затвореније, т. ј. између гласова О и У. U је једнако српском У, док се U' изговара слично српском У, али без померања усана. Најзад, Y се изговара као српско И, а када има функцију сугласника, изговара се као Ј. Од сугласника је неуобичајена појава да се D изговара као српско слово З или Ј зависно од дијалекта, због гласовне промене која се десила у периоду од настанка писма.

Пример текста

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

''Tất cả mọi người sinh ra đều được tự do và bình đẳng về nhân phẩm và quyền lợi. 
Mọi con người đều được tạo hóa ban cho lý trí và lương tâm và cần phải đối xử với 
nhau trong tình anh em.''

Референце

^ Driem, George van (2001). Handbuch Der Orientalistik. BRILL. стр. 264. ISBN 978-90-04-12062-4. „Of the approximately 90 millions speakers of Austroasiatic languages, over 70 million speak Vietnamese, nearly ten million speak Khmer and roughly five million speak Santali.”

Литература

Driem, George van (2001). Handbuch Der Orientalistik. BRILL. стр. 264. ISBN 978-90-04-12062-4. „Of the approximately 90 millions speakers of Austroasiatic languages, over 70 million speak Vietnamese, nearly ten million speak Khmer and roughly five million speak Santali.”
Dương, Quảng-Hàm. (1941). Việt-nam văn-học sử-yếu [Outline history of Vietnamese literature]. Saigon: Bộ Quốc gia Giáo dục.
Emeneau, M. B. (1947). „Homonyms and Puns in Annamese”. Language. 23 (3): 239—244. JSTOR 409878. doi:10.2307/409878. .
Emeneau, M. B. (1951). Studies in Vietnamese (Annamese) grammar. University of California publications in linguistics (Vol. 8). Berkeley: University of California Press.
Hashimoto, Mantaro J. (1978). „Current Developments in Sino—Vietnamese Studies”. Journal of Chinese Linguistics. 6 (1): 1—26. JSTOR 23752818.
Nguyễn, Đình-Hoà. (1995). NTC's Vietnamese–English dictionary (updated ed.). NTC language dictionaries. Lincolnwood, Illinois: NTC Pub. Press.
Nguyễn, Đình-Hoà. (1997). Vietnamese: Tiếng Việt không son phấn. Amsterdam: John Benjamins Publishing Company.
Rhodes, Alexandre de. (1991). Từ điển Annam-Lusitan-Latinh [original: Dictionarium Annamiticum Lusitanum et Latinum]. (L. Thanh, X. V. Hoàng, & Q. C. Đỗ, Trans.). Hanoi: Khoa học Xã hội. (Original work published 1651).
Thompson, Laurence C. (1991). A Vietnamese reference grammar. Seattle: University of Washington Press. Honolulu: University of Hawaii Press. (Original work published 1965)
Uỷ ban Khoa học Xã hội Việt Nam. (1983). Ngữ-pháp tiếng Việt [Vietnamese grammar]. Hanoi: Khoa học Xã hội.
Brunelle, Marc (2009). „Tone perception in Northern and Southern Vietnamese”. Journal of Phonetics. 37: 79—96. doi:10.1016/j.wocn.2008.09.003. .
Brunelle, Marc. (2009). "Northern and Southern Vietnamese Tone Coarticulation: A Comparative Case Study". Journal of Southeast Asian Linguistics, 1, 49–62.
Kirby, James P. (2011). „Vietnamese (Hanoi Vietnamese)” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 41 (3): 381—392. S2CID 144227569. doi:10.1017/S0025100311000181.
Michaud, A. (2005). „Final Consonants and Glottalization: New Perspectives from Hanoi Vietnamese” (PDF). Phonetica. 61 (2–3): 119—146. PMID 15662108. S2CID 462578. doi:10.1159/000082560. .
Nguyễn, Văn Lợi; & Edmondson, Jerold A. (1998). "Tones and voice quality in modern northern Vietnamese: Instrumental case studies". Mon–Khmer Studies, 28, 1–18
Thompson, Laurence C. (1959). „Saigon Phonemics”. Language. 35 (3): 454—476. JSTOR 411232. doi:10.2307/411232. .
Alves, Mark J. 2007. "A Look At North-Central Vietnamese" In SEALS XII Papers from the 12th Annual Meeting of the Southeast Asian Linguistics Society 2002, edited by Ratree Wayland et al. Canberra, Australia, 1–7. Pacific Linguistics, Research School of Pacific and Asian Studies, The Australian National University
Alves, Mark J.; & Nguyễn, Duy Hương. (2007). "Notes on Thanh-Chương Vietnamese in Nghệ-An province". In M. Alves, M. Sidwell, & D. Gil (Eds.), SEALS VIII: Papers from the 8th annual meeting of the Southeast Asian Linguistics Society 1998 (pp. 1–9). Canberra: Pacific Linguistics, The Australian National University, Research School of Pacific and Asian Studies
Hoàng, Thị Châu. (1989). Tiếng Việt trên các miền đất nước: Phương ngữ học [Vietnamese in different areas of the country: Dialectology]. Hà Nội: Khoa học xã hội.
Honda, Koichi. (2006). "F0 and phonation types in Nghe Tinh Vietnamese tones"^{[мртва веза]}. In P. Warren & C. I. Watson (Eds.), Proceedings of the 11th Australasian International Conference on Speech Science and Technology (pp. 454–459). Auckland, New Zealand: University of Auckland.
Pham, Andrea Hoa. (2005). "Vietnamese tonal system in Nghi Loc: A preliminary report". In C. Frigeni, M. Hirayama, & S. Mackenzie (Eds.), Toronto working papers in linguistics: Special issue on similarity in phonology (Vol. 24, pp. 183–459). Auckland, New Zealand: University of Auckland.
Vũ, Thanh Phương. (1982). "Phonetic properties of Vietnamese tones across dialects". In D. Bradley (Ed.), Papers in Southeast Asian linguistics: Tonation (Vol. 8, pp. 55–75). Sydney: Pacific Linguistics, The Australian National University.
Vương, Hữu Lễ. (1981). "Vài nhận xét về đặc diểm của vần trong thổ âm Quảng Nam ở Hội An" [Some notes on special qualities of the rhyme in local Quảng Nam speech in Hội An]. In Một Số Vấn Ðề Ngôn Ngữ Học Việt Nam [Some linguistics issues in Vietnam] (pp. 311–320). Hà Nội: Nhà Xuất Bản Ðại Học và Trung Học Chuyên Nghiệp.
Luong, Hy V. (1987). „Plural Markers and Personal Pronouns in Vietnamese Person Reference: An Analysis of Pragmatic Ambiguity and Native Models”. Anthropological Linguistics. 29 (1): 49—70. JSTOR 30028089.
Sophana, Srichampa. (2004). "Politeness strategies in Hanoi Vietnamese speech". Mon–Khmer Studies, 34, 137–157
Sophana, Srichampa. (2005). "Comparison of greetings in the Vietnamese dialects of Ha Noi and Ho Chi Minh City". Mon–Khmer Studies, 35, 83–99
Alves, Mark J. (2001). „What's So Chinese About Vietnamese?” (PDF). Ур.: Thurgood, Graham W. Papers from the Ninth Annual Meeting of the Southeast Asian Linguistics Society. Arizona State University, Program for Southeast Asian Studies. стр. 221—242. ISBN 978-1-881044-27-7.
Cooke, Joseph R. (1968). Pronominal reference in Thai, Burmese, and Vietnamese. University of California publications in linguistics (No. 52). Berkeley: University of California Press.
Gregerson, Kenneth J. (1969). "A study of Middle Vietnamese phonology". Bulletin de la Société des Etudes Indochinoises, 44, 135–193. (Reprinted in 1981).
Maspero, Henri (1912). „Etudes sur la phonétique historique de la langue annamite. Les initiales”. Bulletin de l'Ecole française d'Extrême-Orient. 12 (1): 1—124. doi:10.3406/befeo.1912.2713.
Nguyen, Dinh‐Hoa (1986). „Alexandre de rhodes' dictionary (1651)”. Paper in Linguistics. 19: 1—18. doi:10.1080/08351818609389247. .
Shorto, Harry L. edited by Sidwell, Paul, Cooper, Doug and Bauer, Christian (2006). A Mon–Khmer comparative dictionary. Canberra: Australian National University. Pacific Linguistics. ISBN
Thompson, Laurence C. (1967). „The History of Vietnamese Final Palatals”. Language. 43 (1): 362—371. JSTOR 411402. doi:10.2307/411402. .
Haudricourt, André-Georges (1949). „Origine des particularités de l'alphabet vietnamien”. Dân Việt-Nam. 3: 61—68.
- English translation: Michaud, Alexis; Haudricourt, André-Georges (2010). „The origin of the peculiarities of the Vietnamese alphabet”. Mon-Khmer Studies. 39: 89—104.
Nguyễn, Đình-Hoà. (1955). Quốc-ngữ: The modern writing system in Vietnam. Washington, DC: Author.
Nguyễn, Đình-Hoà. (1990). "Graphemic borrowing from Chinese: The case of chữ nôm, Vietnam's demotic script". Bulletin of the Institute of History and Philology, Academia Sinica, 61, 383–432.
Nguyễn, Đình-Hoà. Vietnamese. In P. T. Daniels, & W. Bright (Eds.), The world's writing systems, (pp. 691–699). The World's Writing Systems. New York: Oxford University Press. 1996. ISBN 978-0-19-507993-7. .
Nguyen, Bich Thuan. (1997). Contemporary Vietnamese: An intermediate text. Southeast Asian language series. Northern Illinois University, Center for Southeast Asian Studies.
Healy, Dana. (2004). Teach Yourself Vietnamese. Teach Yourself. Chicago: McGraw-Hill. ISBN
Hoang, Thinh; Nguyen, Xuan Thu; Trinh, Quynh-Tram; (2000). Vietnamese phrasebook, (3rd ed.). Hawthorn, Vic.: Lonely Planet. ISBN
Moore, John. (1994). Colloquial Vietnamese: A complete language course. London: Routledge.
Nguyễn, Đình-Hoà. (1967). Read Vietnamese: A graded course in written Vietnamese. Rutland, Vermont: C.E. Tuttle.
Lâm, Lý-duc; Emeneau, M. B.; von den Steinen, Diether. (1944). An Annamese reader. Berkeley: University of California, Berkeley.
Nguyễn, Đăng Liêm. (1970). Vietnamese pronunciation. PALI language texts: Southeast Asia. Honolulu: University of Hawaii Press.