Војна сила

Војна сила је скуп средстава оружане принуде које су доступне државама и другим субјектима међународне политике за постизање спољнополитичких и унутарполитичких циљева.^[1][2]

У ширем смислу, војна сила је способност субјекта међународних односа да утиче на друге субјекте и међународну ситуацију кроз демонстрација својих војних способности (посредно) или коришћењем сопственог арсенала средстава оружане принуде (непосредно).^[2] Може се користити и за заштиту друштва (народа, државе) и за пројектовање своје политичке воље споља; како у виду непосредног учешћа, тако и у виду потенцијалне пријетње.^[1]

Војна сила обједињује оружане снаге, државне органе и војне организације, које образује држава или политичке странке и друштвени покрети.^[1] Акумулирајући цјелокупни политички, економски, технички, социјални и духовни потенцијал земље, она је сложен структуиран систем у коме војне организације и државне институције играју улогу везујућих карика.^[2]

Током развоја људске цивилизације, војна сила се сматрала најважнијим историјским фактором и концентрисаним изразом моћи појединих политичких субјеката. Она је била та која је оцртала природу њиховог односа и њихове правне позиције у свјетској политици.^[2]

У данашњем времену Повеља Уједињених нација признаје употребу војне силе као оправдану и закониту у самоодбрани и спровођењу одлука Савјета безбједности УН у случају акта агресије и пријетње миру.^[1]

• Иванов, Сергей Борисович, ур. (2003). „Сила военная”. Военная энциклопедия (на језику: руски). VII. Москва: Военное издательство. ISBN 5-203-01874-X. 
• Горкин, А. П. (2001). „Сила военная”. Военный энциклопедический словарь (на језику: руски). II. Большая Российская Энциклопедия. ISBN 978-5-7905-0996-4. Приступљено 9. 3. 2023. 

• Wheeler, Earle G. (1963). „The Design of Military Power”. Military Review II (на језику: енглески). 43. Command and General Staff School. Приступљено 9. 3. 2023.