Војнички цареви

Војнички цареви је појам којим се у студијама из старе историје често означавају цареви који су владали Римским царством у периоду од 235. до 284/5. У војничке цареве убрајају се и цареви из периода 180-235 (Комод и Севери) односно 284-305 (Диоклецијан), али посебно.

У време војничких царева пада тзв. криза Царства за време које је Царство изложено колико појачаној претњи од споља колико и изнутра имало да се бори са знатним проблемима.

Под проблематичним појмом „војнички цареви“ означава се Царство тог времена које је у глобалу било јако, које се ослањало на војску, које маргинализовало улогу Сената (који је у време Царства ионако имао низак политички значај) чак и више него раније. Многи, але не и сви војнички цареви пре преузимања власти направили су каријеру у војсци, а свој царски положај дуговали су војницима којима су непосредно командовали. Појам „војнички цареви“ скован је још у 19. веку, али га је нарочито Франц Алтхајм (нем. Franz Altheim) око 1940 учинио популарним. Он се може извести из описа античких историчара, који су по обичају били више наклоњени према Сенату.^[1]

Почетак ове епохе, која се обично рачуна као последња фаза принципата односно високи период Царства, најчешће се ставља у 235. годину, када су војници убили последњег Севера Александра Севера и за цара уздигли једног њиховог команданата Максимина Трачанина. Као крај времена војничких царева сматра се почетак Диоклецијанове владавине, чиме обично почиње и позна антика, јер је Диоклецијан из основа спровео реорганизацију римске државе и окончао период честих насилних промена власти. Иако је и касније долазило до уздизања царева из редова војске, овде се више није радило о брзим превратима коју су обележили време војничких царева.

Лични подаци војничких царева међусобно су се разликовали. Неки су били скромног порекла и релативно необразовани, а усредсређивали су се на војне послове са којима су били добро упознати; други, попут Деција, Валеријана или Галијена, припадали су вишем сенаторском слоју.

За поједине цареве упор. и преглед у приручнику коју је издао Клаус-Пете Јоне (нем. Klaus-Peter Johne).^[2]

• Илирски цареви

• Andreas Alföldi: Studien zur Geschichte der Weltkrise des 3. Jahrhunderts nach Christus. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1967.
• Felix Hartmann: Herrscherwechsel und Reichskrise. Untersuchungen zu den Ursachen und Konsequenzen der Herrscherwechsel im Imperium Romanum der Soldatenkaiserzeit (3. Jh. n. Chr.). Lang, Frankfurt/Main. 1982. ISBN 978-3-8204-6195-4..
• Klaus-Peter Johne u. a. (Hrsg.): Deleto paene imperio Romano. Transformationsprozesse des Römischen Reiches im 3. Jahrhundert und ihre Rezeption in der Neuzeit. Steiner. . Stuttgart. 2006. ISBN 978-3-515-08941-8. 
  Sammlung aktueller Aufsätze von internationalen Fachleuten.
• Klaus-Peter Johne (Hrsg.): Die Zeit der Soldatenkaiser. 2 Bände. . Berlin: Akademie Verlag. 2008. ISBN 978-3-05-004529-0. 
• Michael Sommer: Die Soldatenkaiser. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 2004. ISBN 978-3-534-17477-5. (Geschichte kompakt). (Rezension)
• Karl Strobel: Das Imperium Romanum im 3. Jahrhundert. Modell einer historischen Krise?. Steiner. . Stuttgart. 1993. ISBN 978-3-515-05662-5. .
• Gerold Walser, Thomas Pekáry: Die Krise des römischen Reiches. de Gruyter, Berlin 1962.
  Eine nur für Experten zu empfehlende Sammlung von Detailstudien.
• Christian Witschel: Krise – Rezession – Stagnation? Der Westen des römischen Reiches im dritten Jahrhundert n. Chr. Clauss, Frankfurt/Main. 1999. ISBN 978-3-934040-01-4..

• Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „Постум”. Историјска библиотека. 
• Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „У цара Кара ћелава глава”. Историјска библиотека. 
• Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „А да ме види бабо!”. Историјска библиотека.