Време (новине)
Време је био дневни лист на српском језику покренут 18. децембра 1921. године у Београду. Оснивач је био Коста Луковић, а уредник Бошко Богдановић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, дневно. „Време” је имало и додатак „Илустровано Време”, „Дечје Време”, „Женски свет”, „Време-Недеља”, „Време-Четвртак” и „Време од недеље до недеље”. Био је то дворски и радикално-режимски лист.[1] ИсторијаОснивачи "Времена" су припадали групи радикалских политичара. Међу главним уредницима били су Љуба Поповић, Михаило Живанчевић, Станислав Краков. Лист је био дворски и радикално режимски. Иницијативу за његово оснивање дао је Момчилу Нинчићу лично краљ Александар. Његова жеља је била да се оснује лист који би био конкурент београдском листу "Политика", а који би подржавао рад режима. Новац за оснивање и почетни рад је узиман из диспозиционих фондова Министарства иностраних послова, а исплаћиван је преко Ескомптне банке. Да би „Време” било на нивоу „Политике” ангажован је за директора бивши сарадник тог листа Коста Луковић.[2] После завођења Шестојануарског режима, према којем Момчило Нинчић остаје у опозицији, лист прелази у руку нове групе тзв. "дворских" радикала. Богољуб Јевтић, Милан Сршкић, Нинко Перић и Ђурђе Јеленић су откупили власништво од Момчила Нинчића за 6.000.000 динара, фебруара 1931. године. Један од првих корака нових власника било је смењивање Косте Луковића са положаја дикретора листа.[3] После пада владе Богољуба Јевтића јуна 1935, лист "Време" почиње да подржава формирање нове странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) од августа 1935. године.[4] После разлаза ЈРЗ са Главним одбором Народне радикалне странке, децембра 1935 - јануара 1936,[5][6] председник владе Милан Стојадиновић је преузео власништво над листом "Време" фебруара 1936. године. На аукцији одржаној 7. фебруара, за суму од 20.000.000 динара већински акционари су постали чланови породице, кумови и блиски пријатељи председника владе, иако Стојадиновић формално није откупио акције. За директора је постављен радикал и бивши уредник партијаског органа "Самоуправа" др Љуба Поповић, главни уредник је остао Гргур Костић. Посебан утицај је имао брат председника владе и народни посланик Драгомир Стојадиновић, који је постављен за директора листа децембра 1935, уместо Станислава Кракова.[7][8] Браћа Стојадиновић су се потрудили да подигну лист "Време" на европски ниво. Подигнута је зграда у Дечанској улици, у којој је смештена редакција и штампарија предузећа "Време А.Д.". Била је то најмодернија штампарија на Балкану, а опрема је набављена из САД и Немачке.[9][10] Постојало је 18 телефонских линија, од којих је 12 било улазно-излазних а 6 само излазних. Сарадници листа су заузимали просторије у сутерену, приземљу и прва четири спрата. На првом спрату били су смештени дактилографи, стенографи и друго помоћно особље. Најважнији део редакције је био смештен на другом спрату, где се налазила и канцеларија Драгомира Стојадиновића. Новинари су били распоређени по рубрикама и смештени у осам канцеларија. Уредници су имали састанке са директором сваког дана у подне. Библиотека је била смештена у највећој просторији у згради, до канцеларије директора. Посебна пажња је почела да се посвећује фото служби, у којој су била стално запослена три фоторепортера, од којих је најпознатији био Светозар Грдијан.[11] У власништву Милана Стојадиновића лист је постао профашистички. После пада Стојадиновићева са власти фебруара 1939, влада Драгише Цветковића је увела комесаријатску управу у предузеће „Време А.Д.” 25. јула 1939, како би умањила ефекат опозиционог деловања бившег председник владе и стварног власника. Први комесар је био адвокат Ненад Ђорђевић, а потом је постављен новинар Данило Грегорић који на том положају остаје до пуча 27. марта 1941. године.[12] У то време пресудну улогу на уређење листа имао је Ратомир Сотировић, такође сарадник „Политике”. Лист је обустављен почетком Другог светског рата, 6. априла 1941. године.[13] Власници и издавачи за Штампарско-издавачко предузеће Време
Одговорни уредници
Додаци
Види јошСпољашње везе
Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia