Главни град, такође зван и престоница (са значењем „место престоламонарха”), је седиште власти једне државе или политичког субјекта. Главни град може бити дефинисан у уставу или закону, или је прихваћен као такав због присуства владе или других органа власти. У монархијама, главни град је уобичајено и место владаревог двора.
Држава може имати више од једног службеног главног града. Главни град не мора бити седиште владе. Може се чак селити зависно од доба године.[1][2]
На пример, Јужна Африка има извршни главни град (Преторија), законодавни главни град (Кејптаун) и судски главни град (Блумфонтејн). До тога је дошло због компромиса између различитих покрајина које су се ујединиле у Јужну Африку 1910. године.
Конвергенција политичке и економске или културне моћи никако није универзална. Традиционалне престонице могу бити економски засенчене од стране провинцијских ривала, нпр. Нанкинг од Шангаја, град Квебек од Монтреала и бројне престонице америчких држава. Пропадање династије или културе могло би да значи и изумирање њеног главног града, као што се догодило у Вавилону[7] и Кахокији. „Политички номадизам“ се практиковао на древном Блиском истоку како би се повећале везе између владара и поданика.[8]
Иако су многи главни градови дефинисани уставом или законима, многи дугогодишњи главни градови немају законску ознаку као такви, укључујући Берн, Единбург, Лисабон, Лондон, Париз и Велингтон. Они су признати као главни градови као ствар конвенције и зато што се све или скоро све централне политичке институције земље, као што су владина одељења, врховни суд, законодавна власт, амбасаде, итд., налазе у њима или близу њих.
Многи модерни главни градови налазе се у центрима земаља, тако да су доступнији њеном становништву и имају бољу заштиту од могућих инвазија. (Погледајте такође § Престонице у војној стратегији) Локација такође може бити заснована на компромису између два или више градова или других политичких подела, историјских разлога или је било потребно довољно земљишта да се намерно изгради нови планирани град за престоницу.[9] Већина националних престоница су и највећи градови у својим земљама, али то није случај у неким земљама.
Окрузи у Уједињеном Краљевству имају историјске градове округа, који често нису највеће насеље у округу и често више нису административни центри, пошто су многи историјски окрузи сада само церемонијални, и административне границе су различите. Број нових престоница у свету се значајно повећао од периода ренесансе, посебно са оснивањем независних националних држава од осамнаестог века.[10]
Са успоном модерне националне државе, главни град је постао симболдржаве и њене владе, и прожет је политичким значењем. За разлику од средњовековних престоница, које су проглашене где год је монарх држао свој двор, избор, пресељење, оснивање или заузимање модерног главног града је веома симболичан догађај. На пример:
Одабир или оснивање „неутралног“ главног града, неоптерећеног регионалним или политичким идентитетима, требало је да представља јединство нове државе када су Анкара, Берн, Бразилија, Канбера, Мадрид, Отава и Вашингтон постали главни градови. Понекад је локација новог главног града била изабрана да би се прекинуле стварне или потенцијалне свађе између различитих ентитета, као што су случајеви Бразилије, Канбере, Отаве, Вашингтона, Велингтона и Манагве.
Град Њу Делхи који су изградили Британци представљао је истовремени прекид и континуитет са прошлошћу, локација Делхија је место где су изграђене многе империјалне престонице (Индрапраста, Дилика и Шахаханабад), али је стварни главни град нови град који су изградили Британци који је дизајнирао Едвин Латјенс. Велингтон, на југозападном крају Северног острва Новог Зеланда, заменио је много севернији град Окланд да би националну престоницу поставио близу Јужног острва и тиме умирио његове становнике, од којих су многи имали симпатије према сепаратизму.
Током Америчког грађанског рата, огромни ресурси су потрошени да се одбрани Вашингтон, који се граничио са Конфедеративним Америчким Државама (са Комонвелтом Вирџиније), од напада Конфедерације, иако је релативно мала савезна влада лако могла да буде премештена негде другде. Исто тако, Конфедерација је потрошила велике ресурсе на одбрану главног града Конфедерације од напада Уније, на његовој изложеној локацији у Ричмонду, Вирџинија, једва 100 mi (160 km) јужно од Вашингтона.[15]
Два национална главног града односе се на другу суверену државу. Сматра се да име Талина, главног града Естоније, потиче од Тани Лин, што је првобитно значило „Дански замак“, а сада „Дански град“ на естонском, назван по замку Тумпеа, који је Данска контролисала 1219–1227, 1238– 1332. и 1340–1346.[16]Порт ов Спејн, главни град Тринидада и Тобага, на шпанском су тако назвали први досељеници из Шпаније у 16. веку.[17] Погледајте списак етимологија назива главног града за више информација.
^Berlin – Washington, 1800–2000: Capital Cities, Cultural Representation, and National Identities, ed. Andreas Daum and Christof Mauch. Berlin - Washington, 1800-2000: Capital Cities, Cultural Representation, and National Identities. New York: Cambridge University Press. 2006. стр. 4—7. ISBN978-0-521-84117-7..
^Mikellides, Byron (1. 6. 2001). „The Creation of Modern Athens, Planning the Myth”. Urban Design International (на језику: енглески). 6 (2): 119. ISSN1468-4519. doi:10.1057/palgrave.udi.9000029.
^„Tallinn”. Архивирано из оригинала 05. 10. 2021. г. Приступљено 5. 10. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза). [KNR] Dictionary of Estonian Place names.,
Andreas Daum, (2006). „Capitals in Modern History: Inventing Urban Spaces for the Nation”. Ур.: Andreas Daum and Christof Mauch. Berlin – Washington, 1800–2000: Capital Cities, Cultural Representation, and National Identities. New York: Cambridge University Press. стр. 3—28.. .
John Taylor, Jean G. Lengellé and Caroline Andrew (ур.). Capital Cities: International Perspectives – Les capitales: Perspectives internationales. ISBN978-0-7735-8496-9.. Ottawa: Carleton University Press, (1993) .
