Главоношци (лат. Cephalopoda) су мекушци које карактерише билатерална симетрија и код којих се од стопала образују ручице и мишићни левак. Већина главоножаца има редуковану или сасвим закржљалу љуштуру, која као рудимент постоји у унутрашњости тела (нпр. сипина кост). Једини облик са спољашњом, спиралном љуштуром је наутилус за кога се сматра да је стар око 350 милиона година. Припадају им мекушци који живе искључиво у морима. Представљају једну од најнапреднијих група међу бескичмењацима.
Њихово тело је грађено од:
главе, на којој се налазе ручице и мишићни левак које опкољавају усни отвор;
трупа, у коме је утробна кеса у којој су унутрашњи органи.
Број ручица око усног отвора је 8, 10 или више. Ручице су мишићни и јако покретљиви органи, који по унутрашњој површини имају пијавке. Код главоножаца стопало као посебан орган не постоји, оно је преобраћено у левак и ручице.[1]
Према броју ручица главоношци се могу поделити на:
октоподи (Octopoda), који имају осам једнаких ручица.[1] Међу октоподима је најпознатији род хоботница (Octopus) чији представници су међу највећим бескичмењацима
декаподи (Decapoda), који осим осам једнаких ручица имају и две дуже ручице нарочитог облика. Ове две ручице леже латерално и завршавају се на врху лоптастим проширењима, на којима се налазе пијавке[1]. Познатији родови декапода су сипа (Sepia) и лигња (Loligo).
Нервни систем код главоножаца се састоји од неколико ганглија. Највеће нервне масе у њиховом телу су очне ганглије (лат.ganglion opticum), које представљају задебљање очних живаца и стоје у вези са можданом ганглијом. Од чулних органа, осим очију имају и статоцисте и чуло мириса.[1]
Крвни систем код главоножаца је доста сложен. Осим једног телесног срца, они имају још два (у неким случајевима још четири) шкржна срца. Срце лежи сасвим позади и помоћу две (односно четири) шкржне вене прима артеријску крв из шкрга. Од срца крећу артерије, које крв спроводе по телу. Венска крв се преко две (односно у неким случајевима четири) шупље вене доводи у шкрге, и свака од ових вена се проширује у по једно шкржно срце, које својим пулсирањем потискује венску крв у орган за дисање.[1]
Референце
^ абвгдЗоологија са основима еволуционизма, др Милутин Радовановић, друго допуњено издање, Научна књига, Београд (1959). стр. 229—230
Литература
Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд
