Глијалне ћелије

Астроцити могу да се идентификују у култури зато што за разлику од глија, они изражавају глијални фибриларни киселински протеин.

Глијалне ћелије или ћелије глије су пратеће ћелије нервног ткива које исхрањују, штите, пружају потпору неуронима и око њих образују изолацију, мијелински омотач. Већина тих ћелија се због функције пореди са ћелијама везивног ткива и назива потпорним ћелијама нервног ткива.

Разликују се од неурона по томе што:

немају аксон већ имају само дендрите;
немају канале за пренос јона натријума, већ само за јоне калијума;
не стварају акционе потенцијале;
задржавају способност деобе током читавог живота.

Ћелије глије се међусобно разликују како по томе у коме делу нервног система се налазе, да ли у централном или периферном, тако и по ембрионалном пореклу.

Глијалне ћелије ЦНС-а

Потпорне ћелије ЦНС-а називају се заједнички неуроглија или макроглија (настале су од неуроектодерма током ембрионског развића) и припадају им:

макроглијске ћелије, у које се убрајају:
- астроцити, посебно значајне за одржавање хомеостазе
- таницити
- олигодендроцити, образују мијелински омотач у ЦНС-у
- епендимске ћелије, облажу нервну цев са унутрашње стране
микроглијске ћелије, учествују у одбрани организма
специјализовани облици глије:
- ћелије хороидног плексуса,
- радијалне ћелије, фетална врста астроцита

Ембрионално порекло макроглије, епендимских ћелија, ћелија хороидног плексуса је исто као и неурона, развија се од неуроектодерма, односно, неуроепителских ћелија зида нервне цеви. Микроглија води порекло од мезодерма, односно, моноцита мада се, према неким ауторима, њихово порекло сматра недовољно разјашњеним.

Глијалне ћелије ПНС-а

Глијске ћелије ПНС су:

Шванове ћелије, назване по немачком хистологу Теодору Швану (Theodor Schwann,1810-1882.); код највећег броја периферних нерава око аксона образују мијелински омотач;
амфицити (сателитске или капсуларне ћелије).

Потпорне ћелије периферног нервног система пореклом су од нервне кресте.

Функције

Поред несумњиве потпорне улоге, глијалне ћелије остварују многе друге функције:

изграђују мијелински омотач око аксона у ЦНС-у олигодендроцити, а у ПНС-у Шванове ћелије;
астроцити учествују у процесима зарашћивања после озледе мозга;
астроцити одржавају хомеостазу јона (посебно јона К+) и pH вредности ванћелијске течности;
астроцити синтетишу прекурзоре неких неуротрансмитера, као што је глутамин (пркурсор хемијског медијатора глутамат)
микроглија се сматра можданим макрофагима јер се током било какве упале или озледе претварају у фагоците;

Литература

Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2.
Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.