Глумац-аниматор

Глумац са лутком, глумац-аниматор или глумац-луткар (лат. animator,^[1] animare - оживети, удахнути живот^[2], anima - душа) је у најужем смислу глумац који покреће и води лутку на сцени.^[3] Онај ко анимира лутку, „удахњује лутки душу".^[4]

Глумци са лутком на различите физичке начине (прстима руке, дугим штаповима уместо прстију и различитим потезним системима) покрећу лутке, а сами изговарају текст, уколико је предвиђен.^[5] Ипак, по речима редитеља Јоже Пенгова, анимација није само занат или техника, који су такође потребни, већ је она уметност којом се унутрашње проживљавање улоге или лика у самом глумцу, преноси нитима да „дрвену" лутку. Аниматоров рад је, тако, пренос пантомимске игре коју доживљава у себи.^[4]

Пошто је сценска лутка симбол, она има своје особине и живи у свом свету, тим њеним карактерним особинама треба прилагодити и глас лутке. Вештина глумца-луткара је да открије тај глас, специфичности повезане са карактером лутке и тек када се глас и тело лутке споје, добија се потпуни сценски лик. Наравно, треба погодити висину гласа, притом избегавати претерано карикирање, јер се на тај начин доводи до неразумљивости, треба водити рачуна о сложености и прецизности ауторове мисли и емоција које је хтео да представи драмским, луткарским текстом. Због својих димензија, лутка не подноси пун људски глас и зато је битна карактеризација гласа. То се постиже нијансирањем висине тона говора, јачине и променом темпа. Равни и монотони тонови код деце доводе до досаде и губитка концентрације.^[4]

Константин Станиславски је објаснио да за децу треба глумити исто као за одрасле, само мало боље.^[4]

Може се рећи да је глумац у позоришту за децу, или глумац са лутком, заправо, тотални глумац. Таква глума се рађа у свету игре, аутентичног представљања, условног проживљавања, сложене биомеханике, свеопште анимације, очигледне трансформације, поетске метаморфозе, асимилације времена и простора, појавног самопоништавања, и то све ради стварања синкретичке, синтетичке, тоталне (ест)етике у интерактивној партиципацији сценског призора и бескрајне дечије маште у рецепцији виђеног призора.^[6]

Отуда се о глумцу у свету анимације може говорити као о својеврсној магичној појави, која ствара нарочити свет знакова у семиолошкој сфери позоришта. То, дакле, није мала уметност за малене, већ је репрезентативна, представљачка естетика блиска могућностима прихватања инфантилне сазнајности.^[6]

Глумац у позоришту путем анимације и трансформације постаје биће које може да лети, лебди, постаје, нестаје, трансформише се по законима драматургије, приликом анимације предмета, ствари и облика, у сценском времену и простору и на тај начин у рецепцији детета на магичан начин уз помоћ слика и звукова, изражава, исијава и зрачи знаке и значења поетске фантазмагорије. Ови магични привиди се заснивају на метастварности, метаистинама сценског збивања, акције и динамике: „међу јавом и међ' сном".^[6]

Магична веза између лутке и глумца, присутна је од давнина, и њихово сједињавање на сцени, доводи до неисцрпног бескраја варијанти у изражавању, у комуникацији човека са човеком, човека и друштва, лутке и човека, човека и уметности. Када аниматор покреће лутку, даје јој живот короз покрете и причу, он оживљава оно што није живо. Машта је ту покретач, а активно партнерство између глумца и лутке на сцени очаравајуће је, неомеђено сценичним пространством.^[7]

Велики теоретичар луткарске уметности, Гордон Крег, указивао је на потребу да аниматор осећа карактер и нарав лутке и да је покреће тако да лутка у акцији остаје верна самој себи, што омогућава аниматору да током представе остане доследан ономе што заједно са лутком треба да изрази. Та веза између лутке и аниматора постоји, чак и када лутка није у аниматоровим рукама, јер као дејство она живи у машти гледалаца.^[8]

У случају да аниматор лишава лутку живота на позорници, онда лутка своди аниматора на јалово постојање. Ако аниматор не доноси лутки значења, он сам остаје немоћан и празан.^[8]

Узајамно садејство између лутке и аниматора тиче се и међусобног сукоба, те се овај однос може окарактерисати дијалектичком законитошћу јединства и борбе супротности, јер лутке и аниматори чине акционо јединство и заједнички стварају значења иако су међусобно различити. То је чак и више - однос служења и преобразбе.^[8]

Глумац аниматор, пре свега, треба да воли свој позив, да је физички способан за изражавање на више начина, да уме да глуми и као глумац у драмском позоришту, да уме да анализира покрет лутке и у логичком и у поетском смислу, те да своју глуму посвети функцији у представи како је редитељ намењује.^[9]

1. ^ Клајн, Иван (2008). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј. 
2. ^ Вујаклија, Милан (1996/97). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 51. 
3. ^ Anić, Vladimir, ур. (2003). Hrvatski enciklopedijski rječnik (Doštampano изд.). Zagreb: Novi Liber. ISBN 978-953-6045-21-1. 
4. ^ ^{а б в г} Јовановић, Небојша (2007). Луткарство и сценска лутка. Нови Сад: Змајеве дечје игре. стр. 44—45. 
5. ^ Vujanić, Milica; Nikolić, Miroslav; Matica srpska (Novi Sad, Serbia), ур. (2011). Rečnik srpskoga jezika (Izmenjeno i popravljeno izdanje изд.). Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-004-2. OCLC 779626629. CS1 одржавање: Текст вишка: странице (веза)
6. ^ ^{а б в} Лазић, Радослав (2004). Светско луткарство. Београд: Фото Футура. стр. 11. 
7. ^ Vujović, Biljana (2020). Pin Okio - ulični lutkarski teatar: o lutkarstvu i lutki. Serbia: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 978-86-80006-40-6. 
8. ^ ^{а б в} Kravljanac, Branislav (1984). Od igre do mišljenja : zapisi o predstavama Malog pozorišta. Bugojno: Bijenale jugoslovenskog lutkarstva; Šibenik: Jugoslavenski festival dijeteta; Beograd: Malo pozorište; Novi Sad: Slavijapres. стр. 11. 
9. ^ Феис, Рита (2013). „Естетика луткарске режије Радослава Лазића” (PDF). Сцена. 4: 42.