Григорије Јездимировић

Григорије Јездимировић
Иконостас црвке Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци, рад Григорија Јездимировића.
Лични подаци
Датум рођења	(1745-00-00)1745.
Место рођења	Борово село, Аустријско царство
Датум смрти	после 1824.
Уметнички рад
Поље	Сликарство, Иконопис
Правац	Класицизам, Руско барокно црквено сликарство, Касни барок
Утицаји од	Василије Романович Теодор Крачун Јован Исајловић старији

Григорије Јездимировић (Борово село, 1745. — Даљ, после 1824.) био је српски сликар који је сликао под утицајем барокног сликарства.

У Домовном протоколу Борова помиње се Григорије 1775. заједно са женом Аницом као члан домаћинства свог оца Јована. После очеве смрти 1784. Григорије се са породицом преселио у Даљ.^[1]

Григорије је учио код Василија Романовича, којем је помагао приликом рада на иконостасу Цркве Вазнесења Господњег у Трпињи. Неко време Јездимировић је провео ју радионици Теодора Крачуна, па је након његове смрти 1780. учествовао у завршним радовима на иконостасу Саборне цркве у Сремским Карловцима, главног храма Карловачке митрополије. Први Јездимировићев већи самостални сликарски рад био је сликање икона за иконостас цркве у Добринцима (1776).^[1]

Након Крачунове смрти Јездимировић је сликарство учио у Осијеку код Јована Исајловића старијег.^[2] Од Исајловића је преузео посао сликања иконостаса цркве у Борову, за коју је 1787. позлатио и свећњаке. Боровски иконостас носи стилске одлике руског барока који је Јездимировић усвојио током рада са Исајловићем и Крачуном. Атрибуиране су му још и иконе сa иконостаса у Батајници, Шашинцима,^[3] Лединцима (данас у Чортановцима), Равном Селу, четири престоне иконе Успенске цркве у Иригу те целивајуће иконе из цркве Светог Саве у Марадику.^[1]

Са Исајловићем и Јелисејем Панулићем, Јездимировић je око 1795. сликао иконостас у Ердуту.^[2] Самостално је насликао и позлатио иконостасе у Чепину (1796), манастиру Светог Ђурђа у данашњој Румунији (1803/4)^[1] и цркви Светог Јована Претече у Бачкој Паланци (1811), где је Јездимировић показао склоност као познобарокној и класицистичкој обради монументалних религиозних композиција. У овој цркви осликао је и фреску Саваота у слави, у своду над солејом.^[4]

Јездимировић је самостално сликао иконе за хор цркве у Осијеку (1817),^[1] а заједно са Павлом Ђурковићем насликао је иконостас цркве у Даљу (1822).^[2] У архивској грађи помиње се да је 1822. заједно са Павлом Ђурковићем склопио уговор за сликање иконостаса Саборне цркве Светог Димитрија с даљском црквеном општином. На овом иконостасу, довршеном 1824, Јездимировић је извео златарске и лакирерске радове, како је уговором и било предвиђено. Нису познати његови каснији радови па се претпоставља да је умро убрзо по завршетку овог иконостаса.^[1]

• Списак српских сликара

1. ^ ^{а б в г д ђ} „Григорије ЈЕЗДИМИРОВИЋ”. Ердут, Даљ, Борово, Вуковар... (на језику: српски). Приступљено 2025-06-26. 
2. ^ ^{а б в} Коларић, Миодраг (1984). Ликовна енциклопедија Југославије, Том 1, А – Ј. Загреб: Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа". стр. 692. 
3. ^ „Споменици културе у Србији”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Приступљено 2025-06-26. 
4. ^ вести, Клик на (2025-06-12). „Иконостасу се враћа стари сјај”. Klik na vesti (на језику: српски). Приступљено 2025-06-26. 

• Чалић, Боривој, Трагови у трајању: портрети и скице. ISBN 978-953-7611-58-3. , Вуковар: Веће српске националне мањине града Вуковара; Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 2014.