Демонстрације у Србији 1996—1997.Од половине новембра 1996. године до краја фебруара 1997. широм Србије су одржани грађански и студентски протести против власти Слободана Милошевића. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[1] Директан повод демонстрацијама јесте крађа на локалним изборима 1996. године, али прави разлози леже у незадовољству народа тешком социо-економском ситуацијом, изолацији земље и жељи људи, пре свега младих, за променама. Демонстрације су започете у Нишу а касније су се врло брзо прошириле на све веће градове у Србији. После крађе на локалним изборима, коалиција Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Пиштаљке и шетња биле су карактеристика протеста, али и кордони полиције. Резултати избора (односно победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997.[2] доношењем лекс специјалиса. Изборни резултати довели су у многим градовима и општинама представнике опозиције на власт, али се прихваћени резултати нису у потпуности поклапали са изборном вољом. Сам закон допринео је да се изађе из постојеће кризе, али није се ништа учинило на кажњавању оних који су прекрајали изборну вољу тако да је сумња у тачност изборних резултата пренета и на будуће изборе. Освајање градова и општина за српску демократску опозицију имало је велики значај јер су многи опозициони политичари први пут почели да раде на политичким функцијама. Након завршетка протеста и задовољења захтева Коалиције Заједно, режим Слободана Милошевића био је веома уздрман, а с обзиром да је 1997. била изборна година очекивала се даља промена власти у Србији. Међутим, наду у промене прекинула је свађа лидера Коалиције Заједно која је након неколико месеци престала да постоји. Изборе 1997. године су због непромењених изборних услова бојкотовале опозиционе странке ДС, ДСС и ГСС, док је СПО изашао, а изборни резултат одржао је СПС и ЈУЛ на власти. Највећи значај демонстрација је што се показало да опозиција има средство којим може да парира Слободану Милошевићу, тако да су они били само припрема за промене 5. октобра 2000. Током свакодневних демонстрација извештавање РТС-а, Политике и других режимских медија је било изузетно тенденциозно и омаловажавајуће према демонстрантима називајући их „шпијунима“, „страним плаћеницима“, „шаком случајних пролазника“ и др. Овакво извештавање повећало је неповерење народа према режимским медијима и режиму Слободана Милошевића. Како је све почело — НишСитуација пре протестаНакон периода санкција Ниш је био веома погођен јер је индустријска структура заснована на фабрикама већег капацитета од којих је једино ДИН добро пословала. Остале фабрике попут ЕИ-а, МИН-а, Јастрепца, Нитекса или Вулкана радиле су са веома малим капацитетом. Фабрике су биле оптерећене партијским руководством и знатно већим бројем запослених него што је то било потребно и били су примери социјалистичких предузећа у друштвеном власништву. Градска власт која је до тада била из редова СПС-а, није имала могућности да на кризу реагује, али је утицала на кадровску структуру и сви директори су били чланови СПС-а или ЈУЛ-а. Пример немарности града било је предузеће Ангропромет[3], које се бавило трговином и дистрибуцијом намирница широке потрошње. Ангропромет је био монополиста на тржишту Ниша али није се пронашао начин да се извуче из кризе попут сличних предузећа у Београду (Ц-маркет, Пекабета, Јабука) или другим градовима Србије. Током пролећа 1996. радници су протестовали[4][5] шетајући градом, носећи транспаренте и узвикујући пароле, а једна од омиљених била је „Миле лопове“. Радило се о тадашњем председнику савета за развој града и председнику нишког СПС-а Милету Илићу. У самом граду Нишу радило је више ТВ и радио станица. Међу њима су се истицале Градска телевизија, ТВ5, радио „Белами“, које су имале политички програм, али је поред тога било и више мањих станица које су се пре свега бавиле забавним програмом. Оснивач и власник Градске телевизије био је град Ниш, а остале су биле у приватном власништву. Изборна крађаДруги круг локалних избора био је 17. новембра 1996. године. Само гласање завршило се без већих проблема, а онда је након затварања биралишта почело бројање гласова. Радио-станица „Белами“, чији је уредник био познати нишки новинар Зоран Марјановић, преносила је резултате гласања. Новинари ове радио-станице су ишли до бирачких места и чим је пребројавање завршено они су преузимали резултате гласања и слали их у радио који се налази у самом центру града на стотинак метара од просторија СПС-а. Неколико сати након затварања биралишта, већина резултата је била позната. Више од 2/3 одборничких места у скупштини града Ниша припало је коалицији Заједно и народ је око поноћи спонтано почео да се окупља у центру града и да прославља победу. Радио Белами је чак у једном тренутку прекинуо са радом чиме је повећана тензија међу грађанима. По признању Зорана Марјановића, ово је он урадио и није било ометања сигнала како су многи мислили. Сутрадан је изборна комисија почела са саопштавањем резултата, а резултати су се разликовали од онога што је могло да се чује дан раније. Алармантне вести доносили су представници коалиције Заједно у изборној комисији. Они су доносили записнике где је број гласова био накнадно мењан, а имали су примерке записника са грубим кршењима и прекрајањем изборних резултата. Изборна крађа састојала се у томе да су бројеви гласова кандидата СПС-а повећавани, а коалиције „Заједно“ смањивани и то мењањем прве бројке (на пример са 357 на 457 и са 525 на 425). Најочигледнији пример је био на бирачком месту где је кандидат испред коалиције Заједно био Ристо Буквић, иначе глумац и познати водитељ емисије Архив душе на ТВ5. Разлика је била толика (2122 према 987) да је неколико пута мењан број гласова, а све се то могло видети на записницима, тако да је убедљива победа кандидата коалиције Заједно преокренута у тесну победу кандидата СПС-a Драгана Ранђеловића. Коалиција Заједно имала је 17 записника на којима је дошло до изборне крађе и то су били јасни докази да се изборном вољом манипулише. Почетак протестаРок за изборну комисију био је уторак 19. новембар 1996. године у 18 часова да кажу тачне резултате гласања. Коалиција Заједно је за тада заказала протест и позвала народ да се окупи испред зграде општине у Нишу где је била изборна комисија. У заказано време народ се у великом броју (35.000)[6] окупио испред зграде Општине где се појавио кордон полиције, а изборна комисија је изашла неколико сати раније. Након неког времена видело се да ништа не може да се промени, а појава полиције само је револтирала грађане. Тада су се чули повици „Идемо на пекару“. Радило се о познатој нишкој пекари „Бата Бане“[7], коју је држао један од челника СПС-а у Нишу, Бранко Тодоровић[8]. Народ је спонтано кренуо ка пекари која се налази на километар од зграде општине. Пред пекаром су затекли неколико полицајаца који су били неприпремљени. Како је маса прилазила један полицајац је испалио хитац у вис, маса се повукла десетак метара, а онда је јурнула ка полицајцима и пекари. Полицајци су побегли, а пекара је демолирана у потпуности. У то време почела је и јака киша тако да се маса убрзо разишла. ПротестиСутрадан су почели свакодневни протести у Нишу, а вести о изборној крађи у Нишу проширили су се на целу Србију и коалиција „Заједно“ је позвала грађане да отпочну са демонстрацијама. Првих дана демонстрација у Београду једна од парола била је и „Не дамо Ниш“, на шта је одговор у Нишу био „Не дамо Београд“. Убрзо су се студентске организације и средњошколци придружили протестима, међутим синдикати су се дистанцирали и није било већег оптерећења на државне институције, него се све свело на свакодневне протесте и шетње. Градска изборна комисија је донела закључке да се на спорним местима избори морају поновити и заказала је изборе у четвртак, 1. децембра 1996. Међутим, због протеста сами избори нису могли да се одрже. Дана 7. децембра је организован протест испред „Градске телевизије“ на коме је са терасе телевизије бачен телевизор у знак протеста на начин извештавања ове телевизије.[9] СПС је због избијања кризе сменио Милета Илића још у току протеста што није био случај у другим градовима. У децембру су студенти организовали акцију под именом „Освајање врха Србије“[10]. 15. децембра у 12 сати кренула је група од 17 студената (симболично — 17 записника) на шетњу од 48 сати од Ниша до Београда и они су били примљени код председника Србије Слободана Милошевића. Ситуација у Нишу је била тако драстична да је изборна победа коалиције „Заједно“ била призната пре него што је дошао специјални изасланик ОЕБС. Демонстрације и протестне шетње у Нишу нису се завршиле до коначног признања изборних резултата у целој Србији. Протесте у Нишу карактерисало је што су били мирни и није било инцидената после демолирања пекаре „Бата Бане“ и реаговања полиције изузев при покушају блокаде ауто-пута Београд-Ниш, али је тај инцидент био миноран. Међу најистакнутијима у коалицији „Заједно“ били су Зоран Живковић (ДС) и Бранислав Јовановић (СПО). Велику помоћ коалицији „Заједно“ пружила је нишка телевизија „Наис“ тако што је омогућила људима из коалиције „Заједно“ да свакодневно воде програм чиме су могли да се лакше обраћају грађанима Ниша. Демонстрације су биле веома популарне тако да су прославе Нове године по грегоријанском и Нове године по јулијанском календару организоване на централном градском тргу где се појавило 100.000—150.000 људи, што је апсолутни рекорд за град Ниш јер је сваки други грађанин тога дана био на централном градском тргу.[11] Контрамитинг на Теразијама 24. децембра 1996.СПС и ЈУЛ су организовале контрамитинг под именом „За Србију“ 24. децембра 1996. године у 15 часова на истом месту где су се присталице коалиције Заједно недељама сакупљале. На протестима је говорио и Слободан Милошевић. Једна од порука Слободана Милошевића била је: Србијом неће управљати туђа рука. На скандирање Слобо ми те волимо председник је узвратио Волим и ја вас. Пре, за време и после митинга било је неколико ексцесних ситуација између присталица коалиције Заједно и присталица Слободана Милошевића. У јутарњим часовима тога дана аутобуси, са присталицама СПС-а и ЈУЛ-а из целе Србије, почели су да пристижу у Београд. У групама су прилазили центру града носећи транспаренте и узвикујући пароле. На улицама Београда људи су били веома опозиционо настројени тако да је све ово за њих била отворена провокација. Напету ситуацију погоршавало је то што на улицама, скоро до пред почетак контрамитинга, готово да није било полиције. Инциденти, у виду бацања каменица, пребијања, пуцњи, били су честа појава. Завршило се погибијом једног присталице коалиције Заједно (Предраг Старчевић)[12] и тешким рањавањем другог (Ивица Лазовић), као и са више десетина повређених на обема странама. Тело Предрага Старчевића, преминулог од последица батинања, пронађено је на мосту Газела, а случај никада није разјашњен. На Ивицу Лазовића је испред просторија СПО-а у Кнез Михаиловој пуцао из пиштоља Живко Сандић, један од СПС-oваца из Бечеја.[13][14] CNN-ов снимак пуцња обишао је цео свет. Многи процењују да је Србија тог дана била на ивици грађанског рата.[15] Према извештају РТС-а, на контрамитингу је било пола милиона људи, а према нережимским медијима само 30.000.[1] Према рачуници Коалиције Заједно контрамитинг СПС-а је, према тадашњим ценама, коштао 1.386.000 немачких марака или 4.575.000 тадашњих динара.[16] Прослава Нове године и Српске Нове годинеТоком протеста одржане су прославе Нове године и Српске Нове године. На дочек Нове године, у организацији коалиције Заједно, окупило се око 200.000 људи у Београду а на позив Студентског парламента на Тргу слободе, Кнез-Михајловој, Теразијама и околним улицама скупило се око 500.000 грађана што је био највећи скуп у Београду.[1] Пребијање грађана на почетку Бранковог моста 2. и 3. фебруара 1997.Због спречавања шетњи, Коалиција је своје присталице позвала да из различитих праваца дођу на Трг Републике. Шетњу са Новог Београда предводио је вођа СПО-а Вук Драшковић. Та колона била је, око 20 сати, блокирана кордоном на почетку новобеоградске стране моста. Остатак демонстраната који је несметано стигао на Трг из других делова града кренуо је кроз Бранкову улицу како би се придружио Новобеограђанима. Међутим, и ту колону коју су предводили председници ДС-а и ГСС-а Зоран Ђинђић и Весна Пешић, дочекао је кордон на почетку Бранковог моста. После скоро три сата блокаде, полиција је деловала истовремено на обе стране моста. Напад на демонстранте почео је употребом водених топова који су дошли Поп Лукином улицом. Многи грађани били су поливени водом, иако је те вечери у Београду било десет степени испод нуле. У општој паници која је настала повређено је више грађана, а пендреком је више пута ударена и Весна Пешић. Полиција је, у јурњави за демонстрантима, зашла и по дорћолским улицама, тако да је по сведочењу очевидаца, један број грађана претучен и у Француској улици. Биланс интервенције је неколико десетина повређених, међу којима и неколико полицајаца, као и неколико приведених демонстраната. Хронологија грађанских протестаНовембар - децембар 1996.[17]
Јануар - март 1997.[17]
Референце
Литература
Спољашње везе |
Portal di Ensiklopedia Dunia
