Димитрије Поповић (дипломата)

Димитрије Поповић (Београд, 2. фебруар 1866 — Београд, 22. новембар 1940) био је српски дипломата. Припадао је добу српске дипломатије које су називали „златним добом Србије“ (1903—1914).

Рођен је 2. фебруара 1866. у породици која је српској култури дала неколико истакнутих посленика. Премда је међу савременицима био упамћен као успешан дипломата и ауторитативна писац студија из дипломатске историје са одређеним мемоарским елементима, Димитрије Поповић је широј јавности остао у сенци своје славне браће, Богдана Поповића и Павла Поповића, познатих књижевних критичара и професора Београдског универзитета. Њихов отац Јован Поповић, родом из Вуковара, дошао је у Србију крајем педесетих година XIX века, да би у Београду убрзо постао уважен адвокат. Мајка Димитрија Поповића – Савка, била је кћи „полковника и кавалира“ Стефана Марковића, секретара кнеза Милоша. Јован и Савка Поповић имали су осморе деце, а Димитрије је био друго дета, три године млађи од првенца Богдана. Породични амбијент у којем је стасао Димитрије Поповић био је, несумњиво, уоквирен већ чврсто утемељеним мерилима грађанског живота, за разлику од већине осталих угледних породица у Србији које су још увек покушавале да патријархалне обичаје постепено усклађују са европским параметрима грађанског живота.^[1] Основну и средњу школу свршио је у Београду, показујући нарочиту приљежност у учењу немачког и француског језика. Матурирао је 1884. у Првој мушкој гимназији. Четири године касније завршио је Историјско-филолошки одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду, али је још као студент, од августа 1885. до марта 1886, у звању практиканта, радио у Министарству иностраних дела. По свршеним студијама у Београду прву следећу школску годину је провео у Бечу где је на Филозофском факултету слушао предавања из историје и филозофије. По повратку у Србији, од октобра 1889. поново ради као практикант у Министарству иностраних послова Остао је доследан свом раном опредељењу да не улази ни у једну полиитичку странку, премда је његов близак рођак по мајци Андра Николић био један од истакнутих радикалских вођа. Напредовао је у дипломатској служби релативно брзо и без већих сметњи. Службовао је српским посланствима у Бечу, Паризу, Будимпешти, Трсту, Софији, Цариграду, Петрограду. Нарочито у Петрограду у неколико наврата имао је прилику да покаже способност вештог и тактичног дипломате. Није допуштао да патриотска осећања и очеливања утичу на његове процене политичке ситуације. Није га мимоишло превремено пензионисање до којег је, донекле, дошло и због његове начелно постављене дистанције према водећим људима у Народној радикланој странци која је била на власти, због неспремности за одређене уступке који су се тицали комуникације с надређеним министром, као и самог начина диломатског рада.^[2] Уважен као дипломата и национални радник, као историчар и мемоариста, завршавајући своје дипломатске успомене из балканских ратова изненада, 22. новембра 1940, умро у Београду.

По свршетку каријере Димитрије Поповић је написао низ мемоарских и историјских дела, сматрајући их логичним заокружењем своје професионалне каријере. Захваљујући њима, дипломатска историја Србије у једном од њених најважнијих раздобља – последњој деценији пред Први светски рат – показује нам се у новој светлости, где се са много нијанси тако карактеристичних за свет високе политике јасно могу пратити и становишта великих сила о различитим аспектима српског питања и ставови званичних кругова у Београду према крупним превирањима на Балкану. Највећи део својих меомоарских списа, историјских расправа и осврта на савремена питања објавио је у престижном Српском књижевном гласнику, а његове прилоге објављували су, осим високотиражних дневних листова попут Политике, Правде и Новости, и угледни часописи, од Летописа Матице српске, Прегледа и Мисли, до Годишњице Николе Чупића. Од августа 1922. до марта 1932, Поповић је био и стални дописник познатог бостонског листа Christian Science Monitor, у којем је објавио више десетина прилога о збивањима у култури, политичким питањима и свакодневном животу у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

• Батаковић, Душан Т. (2016). Дешифровање прошлости. Београд: Чигоја штампа. стр. 99—100. ISBN 978-86-531-0264-7. 
• Извољски и Ерентал : дипломатске успомене из анексионе кризе / од Димитрија Поповића. - Београд : Г. Кон, 1927—76 стр. ; 24 cm

П.о.: Српски књижевни гласник; 1927.

• Дипломати у Петрограду у време балканских ратова : "тренутни снимци" / Димитрије Поповић. - Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије, 1934. - pp. 57–79 ; 24 cm

П. о.: Годишњица Николе Чупића; књ. 43.

• Петар Велики и Никола II : (одломак) / Димитрије Поповић // Летопис Матице српске. - ISSN 0025-5939. - Год. 108, књ. 339, св. 1 (1934). стр. 17.-30.
• Борба за народно уједињење : 1908-1914 / Димитрије Поповић. - Београд : Г. Кон, [1936] (Београд : Д. Грегорић). - 177 стр. ; 21 cm. - (Српски народ у XIX веку ; књ. 7)
• Никола Пашић и Русија : (из мојих личних сећања) / Димитрије Поповић. - Београд : Државна штампарија, 1937. - pp.: [137]-156 ; 24 cm. - (Годишњица Николе Чупића ; књ. 46)

П. о.: Издање Чупићеве задужбине; 79. - На насл. стр. посвета: Господину Др Миодрагу Ибровцу проф. универзитета [Поповић, Димитрије]; [Ибровац, Миодраг]

• Живот дипломата у малом граду / [Димитрије Поповић]. - [Београд : Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије, 1939]. - pp. 235–245

П. о.: Годишњица Николе Чупића; књ. 48. Издање Чупићеве задужбине

• Балкански ратови : 1912-1913 / Димитрије Поповић ; приредио Душан Т. Батаковић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1993 (Суботица : Бирографика). - 400 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Српски мемоари ; књ. 5)
• Милован Миловановић и анексија / Димитрије Поповић // Наш поглед на Европу / приредио Маринко М. Вучинић. - Београд : Службени гласник, 2013. - (Библиотека Друштво и наука. Едиција Студије). -. ISBN 978-86-519-0900-2. - pp. 151–165.