Дмитриј Павлович
Велики кнез Димитриј Павлович (рус. Великий Князь Дмитрий Павлович; Москва, 18. септембар 1891 − Давос, 5. март 1942) био је руски племић; син великог кнеза Павела Александровича и унук руског цара Александра II. БиографијаДетињство му је обележила рана смрт мајке, Александре Георгијевне, и очева женидба са обичном грађанком Олгом Карнович, због чега је изгубио положај на двору а одузето му је и старатељство над децом. Њега и старију сестра Марију Павловну, са којом је остао близак све до смрти, отхранио је ујак, велики кнез Сергеј Александрович, а након његовог убиства 1905. године, бригу о Дмитрију је преузео цар Николај II, те је живео у Александровом двору готово као усвојени син царског пара. Завршио је официрску коњичку школу, да би потом служио у коњичком пуку Његовог Величанства. Представљао је Русију у коњичким дисциплинама на Олимпијским играма у Стокхолму 1912.[1] Као блиски рођак цара заузимао је високу позицију на двору, али га је војничка каријера све мање занимала а одавао се све више боемском животу. Био је веома близак пријатељ Феликса Јусупова, коме је помогао да убије Григорија Распућина, мистика који је имао велики утицај на царску породицу.[2] Прогнан је на ратни фронт у Персију, а потом је пред бегом од Октобарске револуције емигрирао у Енглеску, да би се настанио у Париз током 1920-их. У Паризу је имао краткотрајну и интензивну љубавну аферу са модном креаторком Коко Шанел.[3] Једно време је живео у САД. Оженио се са Американком Одри Емери, богатом наследницом, са којом је добио сина, пре него што се развео 1937. године.[4] Као најмлађи велики кнез Русије који је преживео бољшевичку револуцију био је утицајна особа у руским емигрантским круговима, али није значаније учествовао у политици. Подржао је проглашење Кирила Владимировича за императора сверуског у изгнанству. Почетком Другог светског рата његово здравље је већ било нарушено, те је умро од туберкулозе у педесетој години у Давосу. Референце
|
||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
