Државно-црквени сабори у средњовековној Србији

Слично конституисању Парламента у Енглеској (1265) и Скупштине сталежа у Француској (1302), тако је и Сабор у манастиру Жичи из 1221. године установио црквено-државну институцију највишег ранга.^[1]

Знаменити државно-црквени сабори

Сабор против богумила у Рашкој 1186.
Сабор 1196. - повукао се Стефан Немања и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана.
Државно-црквени сабор у Жичи 1221. - на сабору је архиепископ Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Првовенчаног.
Сабор у Дежеви 1282.
Сабор у Сврчину 1331. - архиепископ Данило II у Сврчину крунисао 23-годишњег Душана Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља
Сабор у Серу 1345. - Стефан Душан проглашен царем Срба и Грка.
Сабор у Скопљу 1346. - српска црква уздигнута у патријаршију. Седам дана за тим, о Ускрсу, нови патријарх с трновским патријархом Симеоном, у присуству целога сабора круниса Душана за цара, а сина му нејакога Уроша за краља
Сабор у Скопљу 1349. - проглашен Душанов законик.
Сабор у Серу 1354. - Душанов законик допуњен са неколико нових чланака.
Државни сабор у Скопљу 1357.
Почетком октобра 1375. године, на сабору који су заједнички сазвали кнез Лазар Хребељановић и Ђурађ I Балшић, за патријарха је изабран Јефрем, угледни светогорски монах бугарског порекла.
1382. године, на црквено – државном сабору у манастиру Жичи, у присуству кнеза Лазара и патријарха Спиридона, издата је повеља о оснивању манастира Дренче
Сабор у Сребреници - Стефан Лазаревић прогласио за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића