160 km/h (99 mph) (track safety restrictions) 200 km/h (120 mph) (possible by track geometry, not yet allowed)[2]
Геолошки профил тунела
Евротунел (енгл.Channel Tunnel, фр.Le tunnel sous la Manche) је железнички тунел испод Ламанша дужине 50,5 km који повезује Фокстон у Уједињеном Краљевству и Кокел у Француској. На најнижој тачки тунел је на дубини од 75 метара.[3][4][5] Са својих 37,9 km (23,5 mi), тунел има најдужу подводну секцију од било ког тунела на свету и трећи је најдужи железнички тунел на свету. Ограничење брзине за возове кроз тунел је 160 km/h (100 mph).[6] Каналски тунел је у власништву и њиме управља Гетлинк.
Тунел се користи за пролаз брзих путничких возова Еуростар, Евротунел шатл за превоз друмских возила[7] и међународне теретне возове.[8] Тунел је повезан од краја до краја брзим железничким линијамаLGV Норд у Француској и Хај Спид 1 у Енглеској. У 2017. години железничком службом превезено је 10,3 милиона путника и 1,22 милиона тона терета, а шатл је превезао 10,4 милиона путника, 2,6 милиона аутомобила, 51.000 аутобуса и 1,6 милиона камиона (што одговара 21,3 милиона тона терета).[9] Ово се пореди са 11,7 милиона путника, 2,6 милиона камиона и 2,2 милиона аутомобила морским путем кроз Луку Довер.[10]
Идеја за потканалну везу појавила се још 1802,[11][12] али су британска политичка елита и јавни притисак увек одгађали изградњу тунела због националне сигурности.[13] Један рани неуспешни покушај изградње тунела направљен је крајем 19. века, на енглеској страни, „у нади да ће изнудити подршку енглеске владе“.[14] Коначни успешни пројекат изградње Евротунела, почео је 1988, и завршен је 1994. Почетна предвиђања буџета су била 4,650 милијарди фунти што је покрило око 80% цене изградње тунела. Подухват који је био процењен на 5,5 милијарди фунти 1985. године,[15] био је у то време најскупљи грађевински пројекат који је икад предложен. Трошак је коначно износио 9 милијарди фунти (еквивалентно 16 милијарди фунти у 2019. години), што је знатно више од предвиђеног буџета.[16][17]
Од изградње, тунел је имао неколико проблема. Пожар је зауставио изградњу тунела.[18][19] Илегални емигранти покушали су да искористе тунел како би ушли у Велику Британију,[20][21][22] што је изазвало мање дипломатске проблеме око избегличког кампа у непосредној близини тунела са француске стране и његово затварање 2002.[23]
Порекло
Ранији предлози
Године 1802, Алберт Матје-Фавиер, француски рударски инжењер, изнео је предлог за тунел испод Ламанша, са осветљењем од уљних лампи, коњским запрегама и вештачком острвом постављеним на средини канала зарад промене коња.[11] Дизајн Матје-Фавиера предвиђао је прокопани тунел на два нивоа са горњим тунелом који се користи за транспорт, а доњим за проток подземних вода.[24]
Године 1839, Француз Еме Томе де Гамонд, извршио је прва геолошка и хидрографска истраживања на Каналу, између Калеа и Довера. Томе де Гамонд је истражио неколико шема и 1856. године изнео је предлог Наполеону III за ископавање железничког тунела од рта Грис-Нез до Ист Вир Појнта са луком/ваздушним окном на Варн спруду[25][26] по цени од 170 милиона франака, или мање од 7 милиона фунти.[27]
^Paddy at Home ("Chez Paddy") (2nd изд.). Chapman & Hall Covent Garden, London. 1887.
^Veditz, Leslie Allen. „The Channel Tunnel – A Case Study”(PDF). Fort McNair, Washington, D.C., U.S.: The Industrial College of the Armed Forces, National Defense University. стр. 8. Архивирано из оригинала(PDF) 21. 12. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016.
^„How the Channel Tunnel was Built”. Folkestone, England / Coquelles Cedex France: Eurotunnel Group. Приступљено 9. 12. 2016. „It was at the time the most expensive construction project ever proposed and the cost finally came in at £9 billion.”
Foreign & Commonwealth Office (1994). The Channel Tunnel Story: The world's longest undersea tunnel system. London: Foreign & Commonwealth Office.
Grayson, Richard S. (1996). „The British Government, the Channel Tunnel and European Unity, 1948-64”. European History Quarterly. 26 (3): 415—436. S2CID144255457. doi:10.1177/026569149602600304.
Kirkland, Colin J., ур. (1995). Engineering the Channel Tunnel. London: Chapman and Hall. ISBN0-419-17920-8.
Redford, Duncan (2014). „Opposition to the Channel Tunnel, 1882–1975: Identity, Island Status and Security”. History. 99 (334): 100—120. doi:10.1111/1468-229x.12046.
Moore, Gary; Sutton, Philip (30. 11. — 13. 12. 1989). „Eurotunnel competes service tunnel”. RAIL. EMAP National Publications (110): 7. ISSN0953-4563. OCLC49953699.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„New Plan For Channel Tunnel”. Popular Mechanics. Hearst Magazines. мај 1929.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Article on a post-WW1 plan for a tunnel that was scrapped by the Great Depression. A total cost figure of 150 million was given in 1929
Stokes, Sir John. „Chapter 14: Chunnel”. fortunecity.com. Архивирано из оригинала 28. 5. 2009. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Autobiography of Sir John Stokes regarding 1882 deliberations
