Енкомијенда

Енкомијенда (шп. encomienda), право је на рад одређеног броја америчких староседелаца, које је додељивано досељеницима у шпанским колонијама у Америци.^[1] Иако додељени Индијанци и њихова земља легално нису припадали поседнику енкомијенде,^[а] у пракси ова установа је представљала колонијални облик феудализма, а Индијанци су били сведени на положај робова или кметова. Ова установа први пут је уведена током колонизације Хаитија (од 1502. године) и постепено се проширила на све шпанске колоније у Америци упоредо са ширењем колонија на друга острва Западне Индије (Порторико и Јамајка од 1509, Куба од 1511) и домородачке државе на континенту (Мексико од 1521, Перу од 1532).

Систем енкомијенде је додељивао домородачко насеље (село или град) под својим вођом (кациком), поједином Шпанцу, првенствено да од ње добија радну снагу, а касније и друге бенефиције, а на континенту, данак у натури од племенитих метала до хране и производа земље. Енкомијенде су у раним данима колонизације додељивали гувернери, већином некадашњи конквистадори (Дијего Веласкез, Ернан Кортес) људима који су учествовали у освајању, док их је касније додељивао краљевски двор. Тако је Бернал Дијаз дел Кастиљо, један од освајача Мексика и Гватемале, добио три индијанска села у Новој Шпанији и још три у Гватемали, где се и настанио. У време освајања Мексика (1519-1521), ова установа звала се репартимијенто, додељени рад, али до времена када је Бернал Дијаз писао своју хронику (1568), енкомијенда је заменила додељени рад.^[2] Основна разлика између два система била је у томе да је репартимијенто био привремен, а енкомијенда најпре доживотна, а касније и наследна.^[3]