На Новој Гвинеји расте једина врста еукалиптуса на северној хемисфери.[1] То је еукалиптус дуга (Eucalyptus deglupta) који није јединствен само по ареалу, већ и по боји коре, по којој је и добио име — дуга. Наиме, спољашњи слојеви коре непрестано се љуште у дугим тракама, а испод њих се појављују нови слојеви, јарко зелене боје. Ови делови временом тамне и мењају боју у плаву, љубичасту, преко наранџасте до кестењастоцрвене. Како се делови коре љуште сукцесивно, током целе године, на кори се истовремено могу видети пруге свих ових боја.[2][3] Овај еукалиптус се може гајити и у другим поднебљима сличног климата, али боје коре нигде нису тако интензивне као у природном ареалу.[1]Врста Eucalyptus globulus има велику моћ транспирације, па се често употребљава за исушивање мочвара.[4] Половино 19. века плантаже овог еукалиптуса садиле су се широм света у маларичним крајевима, како би се спречило ширење тада смртоносне болести маларије.[5]Једно од званично највиших стабала на свету је царски еукалиптус (Eucalyptus regnans) назван „Центурион”, који са својом висином од 99,8 м расте у Долина Арве, у Тасманији.[6]Еукалиптусов лист чини основу исхране коала и опстанак ових животиња зависи управо од стања шума еукалиптуса.
Еукалиптус (Eucalyptus) је род зимзеленог дрвећа, ређе жбуња, из фамилије мирти (Myrtaceae). Обухвата око 600 врста, распрострањених углавном на Аустралијском континенту и у Тасманији.[4][7] Име рода настало је од грчких речи ευ=добро и κάλυπτος=покривен, што се односи на цветне пупољке који су покривени дрвенастим поклопцем.[8]
Распрострањеност и станиште
У оквиру свога ареала еукалиптуси расту у различитим климатским областима:
у умерено хладној клими високих планина суптропских области,
Према земљишту различите врсте имају веома различите захтеве. Док једне не бирају земљиште и могу расти на врло каменитим и сиромашним, друге могу да расту само на дубоком и плодном, чак мочварном, а неке врсте, као Eucalyptus camaldulensis подносе и заслањена земљишта приморске пескове.[4][8]
Еукалиптуси широм света
Осим на природним стаништима еукалиптуси се данас гаје широм света, у климатски сличним условима. Тако се може наћи и у северној и јужној Африци, Индији, јужној Европи, односно око Медитерана[4][7], а у Сједињеним Америчким Државама еукалиптуси се могу наћи у топлијој климатској зони, на Хавајима и у јужним деловима Калифорније, Тексаса и Флориде.[1]
Изглед
Најчешће су брзорастуће врсте, а поједине се убрајају међу највише дрвеће на свету. Достижу висину и до 100 м.[4]
Еукалиптуси су углавном врсте неправилне крошње. Кора је, у зависности од врсте, глатка или више или мање грубо испуцала, некада влакнаста и сл.[4]
Листови су голи, миришљави, веома различитог облика, не само од врсте до врсте, већ и у оквиру исте врсте, па и код једног истог стабла. На младим изданцима, код многих врста, лишће је наспрамно и седеће, док је код старих стабала на петељкама и спирално распоређено, ретко када седеће и наспрамно.[4]
Цветови су, зависно од врсте, бели, жућкасти или црвени, у цвастима, ретко појединачни. Плод је чаура која се отвара на врху са 3-6 поклопаца. Семе је многобројно, ситно, сазрева крајем године, а чауре се отварају у другој или трећој години.[4]
Лист - Eucalyptus polyanthemos subsp. vestita
Лист, јувенилна форма - Eucalyptus polyanthemos subsp. vestita
Цвет - Eucalyptus cosmophylla
Плод - Eucalyptus globulus
Употреба
Дрво еукалиптуса углавном се употребљава као техничко дрво, за израду прагова, паркета, затим у бродарству и коларству.[4] У многим земљама, а нарочито на Филипинима, еукалиптус се узгаја ради добијања сировине за израду хартије.[9]
Још половином 18. века примећено је да испарења са листова врсте Eucalyptus globulus растерују инсекте, посебно комарце, а нарочито током врућих летњих дана. Ипак, тек половином 19. века започета су озбиљнија научна истраживања и почела је садња овог еукалиптуса на мочварним земљиштима у маларичним подручјима широм света. Године 1865. започиње и употреба етарског уља еукалиптуса у медицинске сврхе. Лишће врсте Eucalyptus globulus богато је етарским уљем, танином, горким материјама, смолом и воском. Етарско уље дестилује се из свежих листова прикупљених са старијих грана. Снажан је антисептик и користи се за лечење болести дисајних органа.[5]
Етерско уље разних врста еукалиптуса користе се и у индустрији парфема. Највише се користи Eucalyptus citriodora чији листови емитују диван мирис лимуна. Eucalyptus odorata користи се у Аустралији у индустрији сапуна. Кора врсте Eucalyptus Staigeriana такође се одликује веома пријатним мирисом налик лимуну, док је мирис лишћа Eucalyptus Sturtiana сличан мирису дивљих јабука.[7]
Многе врсте еукалиптуса радо се користе у топлим поднебљима широм света као декоративне врсте.[4][8]
Еукалиптус и коале
Од стања шума еукалиптуса у великој мери зависи опстанак коала, биљоједа чију основну храну чини управо лишће овог дрвећа.[10][11] Иако на располагању имају око 600 врста еукалиптуса, коале преферирају око 30.[12] Најомиљеније врсте су им Eucalyptus microcorys, Eucalyptus tereticornis, и Eucalyptus camaldulensis, које чине више од 20% њихове исхране.[13] Како листови еукалиптуса имају висок садржај воде, коале немају потребу да често пију. Њихове дневне потребе за водом крећу се од 71 до 91 мл / кг телесне тежине.[11] Етерско уље еукалиптуса садржи једињења која, иако моћна средства за дезинфекцију, у већим количинама могу бити отровна. Коале и неколико врста опосума током еволуције постали су релативно отпорни на ове састојке и стекли способност да нешкодљиве врсте бирају преко чула мириса.[14]
Коале настањују четири државе Аустралије. У Квинсленду су честе и најмање угрожене животињске врсте,[15] а сличан статус имају и у Викторији, где их има у великом броју.[16] Насупрот томе, у Јужној Аустралији коале су ретке[17], као и у Новом Јужном Велсу, где имају статус угрожене врсте.[18]
^ абвLanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga.
^„Notes on Eucalyptus”(PDF). National Resources Institute. Архивирано из оригинала(pdf) 27. 09. 2007. г. Приступљено 10. 01. 2007.
^Black, K.; Archer, M.; Hand, S. J. (2012). „New Tertiary koala (Marsupialia, Phascolarctidae) from Riversleigh, Australia, with a revision of phascolarctid phylogenetics, paleoecology, and paleobiodiversity”. Journal of Vertebrate Paleontology. 32 (1): 125—38. doi:10.1080/02724634.2012.626825.
Brooker, M.I.H.; Kleinig, D. A. (2006). Field Guide to Eucalyptus. Melbourne: Bloomings.. (3rd изд.). ISBN978-1-876473-52-5. vol. 1. South-eastern Australia.
Kelly, Stan, text by G. M. Chippendale and R. D. Johnston, Eucalypts: Volume I. Nelson, Melbourne 1969, 1982, etc.
L'Héritier de Brutelles, C. L. (1789). Sertum Anglicum. Paris: Didot.
Richard K. P. Pankhurst (1968). Economic History of Ethiopia. Addis Ababa: Haile Selassie I University.