Жарко Цвејић

Жарко Цвејић (Банатско Ново Село, 5. март 1907 — Београд, 27. фебруар 1994) био је истакнути југословенски и српски оперски певач (бас) и професор соло певања.^[1] Био је дугогодишњи првак Опере Народног позоришта у Београду и редовни професор на Музичкој академији у Београду (данас ФМУ). Сматра се једним од најзначајнијих српских басова и оперских уметника 20. века, као и изузетно утицајним педагогом.^[2]

Жарко Цвејић је рођен 5. марта 1907. године у Банатском Новом Селу, тада у Аустроугарској.^[1] Завршио је Учитељску школу у Вршцу.^[2] Певање је прво учио приватно у Београду код професора Лисинског и Ј. Максимовића,^[2] а касније се усавршавао у Бечу.^[1]

Своју каријеру у Опери Народног позоришта у Београду започео је 1931. године као члан хора.^[1] Као солиста дебитовао је 1936. године улогом Краља у опери Аида.^[2] Веома брзо постаје један од водећих басова и првак Београдске опере, у којој је остварио изузетно дугу и плодну каријеру, наступајући преко четири деценије.^[1]

Његов репертоар био је изузетно богат и разноврстан, обухватајући преко 80 улога^[2] басовског фаха у операма италијанских, руских, француских, чешких и домаћих композитора. Посебно су запамћене његове креације:

• Борис Годунов (Борис Годунов, Мусоргски) – улога коју је тумачио преко 150 пута.^[1]
• Дон Базилио (Севиљски берберин, Росини)
• Мефисто (Фауст, Гуно)
• Лепорело (Дон Ђовани, Моцарт)
• Кецал (Продана невеста, Сметана)
• Кнез Кончак (Кнез Игор, Бородин)
• Нилаканта (Лакме, Делиб)
• Галицки (Кнез Игор, Бородин)
• Митке (Коштана, Коњовић)
• Газда Марко (Сутон, Христић)
• Барон Окс (Каваљер с ружом, Р. Штраус)^[2][1]

Цвејићев глас одликовала је лепота тембра, велики распон и изражајност, као и изванредна техника.^[1] Поред вокалних квалитета, био је познат и по изузетној глумачкој вештини и сценској појави, што му је омогућило да подједнако успешно тумачи комичне, драмске и лирски обојене ликове.^[2] Гостовао је на многим оперским сценама у Југославији и иностранству.^{[тражи се извор]}

Паралелно са импресивном извођачком каријером, Жарко Цвејић се посветио и педагошком раду. Био је дугогодишњи професор соло певања на Музичкој академији (касније Факултет музичке уметности) у Београду од 1950. до 1977. године.^[2] Сматран је једним од најзначајнијих вокалних педагога у Југославији. Из његове класе изашао је велики број истакнутих оперских певача који су остварили значајне домаће и међународне каријере, укључујући његову супругу, мецосопрана Бисерку Цвејић,^[3] сопрана Радмилу Бакочевић,^[4] баса Мирослава Чангаловића,^[5] мецосопрана Бреду Калеф,^[6] баритона Душана Поповића и друге.^[2]

Био је познат и као пријатељ и саветник млађим колегама, па је тако помогао и тенору Лазару Јовановићу на почетку његове каријере.^[7]

Након пензионисања 1978. године, наставио је да буде активна и цењена личност у музичком животу Београда.^[2] За свој изузетан допринос уметности и педагогији, добио је највиша друштвена и стручна признања. Преминуо је 27. фебруара 1994. године у Београду, у 87. години живота.^[1]

Жарко Цвејић је добитник бројних награда и признања, међу којима су:^[2]

• Седмојулска награда СР Србије (1960)
• Октобарска награда града Београда
• Награда АВНОЈ-а (1972)
• Вукова награда
• Орден рада са црвеном заставом
• Орден Светог Саве I степена (СПЦ, 1990)
• Бројне Годишње награде и Плакета Народног позоришта у Београду

Био је и дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) од 1968. године.^[2]

Остварио је бројне снимке за Радио Београд, а део његовог репертоара забележен је на плочама у издању ПГП РТБ и Југотон.^[8]