Здравствена заштита у Суботици средином 19. века Здравствена заштита у Суботици средином 19. века златни је период у развоју здравствене службе у вишевековни постаојању града. У том историјском период, захваљујући др Антуну Ковачу (1804—1880) главном градском физику и његовом раду, побољшана је јавна хигијена града, поправљен социјални статус сиромашних грађана, значајно унапређена здравствена служба и отворена болничка установа (у којој је болничка служба подигнута на ниво тадашње средњоевропске болнице). Здравствени услови који су владали у Суботици с краја 18. и с почетка 19. векаНакон издате прве Повеље царице Марије Терезије (1717—1780), Суботица је 1743. године проглашена привилеговани краљевском камералном варошицом (трговиштем) Сент Марија (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) и добила своју управну власт - Магистрат (унутрашњи сенат) и изабрану ( заклету) општину - спољни сенат (iurata communitas). Власт у Суботици имала је у својој надлежности и одређена права и слободе у административним пословима, као и право изрицања смртне казне "право мача" (ius gladii).[1] У периоду од 1746. до 1752. године у Субоици се јављају и први „медицински радници”: ранари-бербери (или „хирурзи” како су их звали) међу којима су били познатији Ме Тома Сауер и Стефан Ленард,[2] и прве „заклете” бабице.[3] Ранар су по потреби вршили и дужност мртвозорника а заједно са бабицама и дужност судског вештака. _in_1799.png) Суботица се и поред експанзивног развоја у 18. веку и с почетка 19. века суочавала са проблемима јавне хигијене и здравства. Куће су грађене као набијанице са тршчаним кровом без неког урбанистичког плана, улице су биле пуне смећа (многе са отвореним каналима у којима је текла односно више стајала вода), тротоари су били непоплочани а тргови са мањим или већим барама. Оваква јавна хигијена угрожавала је здравље становништва па су многи често обољевали и били неспособни за рад, па су као и болесни сиромаси били и проблем за смештај и исхрану заједно са повећим бројем глувих, слепих и умоболних који су захтевали друштвену бригу и негу. Све је ово захтевало је предузимање мера уређења града и оснивање здавствених и социјални установа. Финансијске могућности града нису биле довољне па се све решавало јако споро. Суботица која се релативно брзо развијала с краја 18. века и с почетка 19. века постала је значајно место привредног, друштвеног и културног живота у овом делу Панонске низије.[4] У њу су се досељавали становници разних професија, разне националности и вероисповести, који су развијали трговину и занатство. Почела је и урбанизација града, исушивањем бара и мочвара у граду и околини, и оснивање културно-просветних друштва.[5] Међутим развој града није пратио и одговарајући развој здравствене заштите. Иако је још 1754. издата од виших власти Окружница према којој су лекари, хирурзи и апотекари морали полагати испите на Медицинском факултету а бабице код магистра обстетриције или градског физикуса, градске власти, чак и после доношења Општег норматива о организацији здравствене службе, нису придавали довољан значај тој области.[6] Тако је у граду, поред дипломираних лекара (градских физика), хирурга, апотекара и „испитаних” бабица (Examinates Obstetrices),[7][8][9][10] паралелно радио и већи број ранара-бербера, нешколованих бабица и других немедицинских лица пружалаца здравствене помоћи становништву. У граду је владала је још традиционална медицина, па се народ у невољи обраћао народним лекарима, траварима, видарима, врачарама и другим нешколованим особама, а жене су се при порођају обраћале старим, искусним „вештим” женама или су се без ичије помоћи порађале. Присутна је била и религиозна медицина, медицина свештеника и калуђера који су поред духовног охрабрења и молитвама, неком врстом магијског уверавања и обреда, пружали болеснима и одређену „медицинску” помоћ (лековито биље у облику чаја) јер су као образовани били упознати и са медицинским сазнањима тог времена.[11] Забележено је, такође, да су многа мала деца у Суботиици због болести умирала јер није било школованих бабица које би саветовале мајке како да се понашају око новорођеног детета с једне стране, а са друге многе мајке су биле заузете другим пословима и имале су мало времена да се посвете детету. Прве школоване бабице у Суботици почеле су са радом с караја 18. века и оне су биле на Градском буџету. Бабице су пружале само помоћ породиљама а у компликованим случајевима позивале су градског физкуса, уз чију сагласност су могле прописивати трудницама и женама после порођаја. Да би заштитиле плод биле су обавезне да пријављују све труднице као и оне жене за које су сматрале да су у другом стању. Сиромашним породиљама пружале су бесплатну помоћ и после порођаја а имућнијим породиљама наплаћивале су услуге према прописаном ценовнику. Такође су давале трудницам мишљење о потреби боловања, а учествовале су при судском вештачењу и доношењу одлука у случајевима силовања, побачаја или чедоморства.[12] Град све до 1841. није имао наменску болничку зграду,[13] а Убошки дом, набијаница са тршчаним кровом, земљани под и двориштем, две собе и кухињом без бунара и нужника, лоциран на крају града био је неподобна и нехигијенска кућа за смештај сиромаха. Покушаји да се болничка зграда изгради дуго нису доносили резултате,[14] све до доласка др Антон Стробла (1765-1830) са дипломом доктора медицине, хирургије, акушерства, ветерине, тржишне и полицијске медицине,[15] који је покушавао за време док је био главни градски физик (1792-1828),[16] да лечи оболеле сиромахе. На његову иницијативу, Убошки дом, називан и Domus Hospitalis, Nosocomium odnosno Hospitalium често је поправљан.
Када је 28. јула 1831. године у Суботици избила епидемије колере која се из Азије (Индије) преко Русије, Пољске и северне Мађарске ширила у јужне делове земље, због бројних пропуста у здравственој заштити она се масовно ширила по граду. У периоду од 28. јула до 19. септембра 1831. године претпоставља се да је умрло 2.599 од око 5.000 оболелих,[17] Како нема података о умрлим на салашима и пустарама око Суботице, а многе умрле је родбина ноћу сахрањивала - спомиње се и број од 3.584 умрлих.[18] На сугестију градског физика, поред општих мера заштите Магистрат је подигао повећу дрвену бараку у близини гробља, јер је број оболелих и умрлих од колере сваким даном био све већи – и достизао до 80 оболелих умирало дневно. Затвореници су одређени да скупљају умрле по граду умрле и посебним запрежним колима одвозе их на гробље и сахрањују у заједничку гробницу, претходно поливајући их раствором креча. Ова епидемија иако је утицала да чланови Магистрата Суботице озбиљније размишљају о изградњи болничке зграде, они и поред тога то нису реализовали. Већ су 1836. године, добровољним прилозима и новцем од добровољних приредби, успели само да изграде једна скромни Убошки дом на крају Халашког пута.[а][19]
Године 1835. Суботицом је завладала нова епидемија, овага пута скорбута, незаразне болести, од које је оболео велики број становника насеља Чантавир због недовољне и неадекватне исхране као последица предходних сушних и неродних година.[20] У овој епидемији због недостатка хране, пића, чистоће и непогодних станова од скорбута је оболело више од двеста особа различитог узраста у селу Чантавир. Прва болница у Суботици
Како је према извештају из 1837. године стари Убошки дом и даље служио као „болница” а новоподигнити из 1836. године није био погодан за лечење оболелих сиромаха. Поново је извештају предложено да се размотри могућност изградње једне болничке зграде, тим више што је здравствено збрињавање у граду све теже било спроводити „и због лоших хигијенски услова у старом Дому: у коме су у једној соби лежали болесни које лече физик и хирург а у другој они које контролише Магистрат јер су немоћни за било какав рад.”[22] Сталне молбе и упозорења ранијих али и садашњих градских физика коначно су покренуте са мртве тачке. Магистрат је 1839/40. године донео Одлуку о куповини куће наследника Антуна Транчик,[б] јер је према процени Комисије, формиране у ту сврху, зграда уз мање поправке погодна за потребе болнице и јефтинија је инвестиција од градње нове зграде.[23][24] По одобрењу виших власти у Пешти кућа је купљена, приступило се адаптацији и сачињен је Правилник о раду болнице тзв. Систем вештине болницом која се подиже у слободном краљевском граду Суботица.[25][26] Др Антун Ковач постављен је за првог управника нов оосноване болнице, која је званично почела са радом 1. октобра 1841. када је и била спремна да прими прве болеснике.[27] Управник болнице је уједно прегледавао и лечио оне са болестима унутрашњих органа док је др Ференц Романчик (?-1855), градски хирург хонорарно радио и збрињавао болеснике са хируршким обољењима. У болници су те године радили: лекар-управник, хирург, економ (Алберт Лазар), благајник (Лазар Стојковић), нешколовани болничари јеловничарка (која је припремала храну према одредбама лекара).[28][26] О 1. октобра до 31. децембра 1841. године, када је болница оворена у њој је лечено 11 пацијената; од којих је отпуштено 6 као излечени, 3 као опорављени а 2 болесника су умрла.[29] Обдукције за потребе града и болнице вршене су у просторијама мртвачнице дозидане уз Убошки дом који је био премештен са старог места у једну преуређену кућу у близини болнице,[в] јер није био прихваћен предлог др А. Ковача да се у дворишту болнице изгради Убошки дом и посебне просторије за умоболне.[30] На дужности управника болнице др Анон Ковач био је до 1861. године, када је на његово место постављен др Липот Милко, доктор медицине, хирургије и опстетриције, за новог болничког руководиоца.[31] Те године на рад у болници примљена је и Јелена Сарић, као неговатељица.[32] Као управник болнице др Липот Милко подигао је ниво рада отварањем Одељења за очне болести (са 7 кревета) и одељења за умоболне болеснике (са 5 кревета) и перионице.[33] Апотекарска службаСредином 19. века у Суботици су радиле три апотеке – које су водили дипломирани апотекари (мајстори апотекарства). Све апотеке биле су уредне, чисте, и располагале су званичним лековима у задовољавајућим количинама. Лекови су израђивани по прописима апотекарског приручника (Disperarium Austriacum,) и правилно су слагани и распоређивани на одређеним местима како у самој апотеци тако и у магацину односно местима за лагеровање (таван, подрум). Отрови су били одвојени и чували су се под кључем. Лабораторије апотека располагале су одговарајућом апаратуром и вагама (за специфичну тежину, Мајснерова вага (Maissner-fél patikamérleg) и хидростатичком вагом Муровом вага (hidrosztatikus Moore-mérleg).[34] Оснивање удружења лекара и апотекара СуботицеГодине 1866. године на састанку суботичких апотекара и лекара, донесена је Олука да се у Суботици формира Удружење лекара и апотекара. Међутим због политичке ситуације која је владала 1866/67. године (Аустро-Угарска нагодба) докуменат који је у Бечу потписан да је оснивање Удружења одобрено, није стигао у Суботицу. Тако да је Удружење лекара и апотекара основано тек 1880. године.[35] НапоменеРеференце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
