Зооноза је болест коју човек добија од болесних или наизглед здравих животиња. Вековна блискост човека и животиња довела је до могућности преноса инфективних агенаса између животиња и људи. Назив ове групе болести, зооноза, настао је од грчких речи (грч.zoon — животиња и nosos — болест). Узрочници зооноза могу бити бактерије, вируси, рикеције, гљиве и паразити.[1]
Путеви преношења
Велики је број патогена који кружи и изазива болести међу животињама, повремено се може пренети и на људе. Зоонозу човек може добити од и дивљих животиња, глодара, артопода, птица који живе у непосредном човековом окружењу, али и од домаћих животиња и кућних љубимаца. Најчешћи путеви преношења зоонозе су:
Дистрибуција зооноза
Директним контактом са животињама
Удисањем ваздуха или прашине контаминиране животињским екскретима или директним контактом са зараженом стоком, односно њиховим секретима и ткивима.
Контаминацијом са зелених и јавних површина изметом паса. У градским срединама овај начин преношења има велики значај у појави и ширењу паразитских зооноза (Toxocara canis, Dyphillidium canis, Ehinococcus granulosus).
Уједом заражене животиње.
Преко хране
Алиментарна путем или употребом хране животиња, која није довољно термички обрађених (месо, млеко, јаја)
Вектори који преносе зоонозе могу бити крпељи, комарци, муве, глодари ...
Неке зоонозе су космополитски распрострањене док се друге јављају само на одређеним подручјима (ендемска зооноза). Важан чинилац у ширењу космополитских зооноза је миграција клицоноша или носилаца узрочника-резервоара инфекције. Распрострањеност зооноза изазваних паразитима зависи од присуства, биолошких вектора који преносе узрочника од сталног до прелазног домаћина.[2]
На трансмисију зооноза утиче температура и влага, које појачавају или смањују виталност инфективних облика. Зато њихова појава осим ендемског има и сезонски карактер јер је везана за одређено годишње доба.
Клиничка слика код болесника са нервним обликом беснила
Клиничком сликом доминирају разнолики знаци и симптоми,[3] чија је различитост зависна од;
патогености и вируленције узрочника
одбрамбених способности имунског система домаћина.
Тако код неких акутних зооноза клиничка слика протиче са врло благим клиничким симптомима, док друге имају буран и драматичан ток са тешком клиничком сликом.
Неке зоонозе имају хроничан ток са променама на различитим органима и органским системима (због дејства токсина или ензима), а могу се манифестовати упалном реакцијом, хиперплазијом или метаплазијом ткива, имуносензибилизацијом или променом антигенске структуре и појавом имунопатских болести.
Ако се поједине зоонозе које се преносе са животиња, не лече адекватно, оне могу бити смртоносне за човека (нпр беснило које се преноси угризом заражене животиње).
„
Узрочници зооноза могу изазивати обољења код више животињских врста. Инфлуенца вирус је типични представник микроорганизма који инфицирајући различите животињске врсте, рекомбинује гене са другим вирусима, стварајући на тај начин нове антигенске подврсте са повећаном инфективношћу па могу изазвати тешку клиничку слику грипа са компликацијама због недостатка имунитета хумане популације.
”
Дијагноза зооноза ретко се поставља на основу типичне клиничке слике. Зато добра анамнеза и исцрпни подаци о контакту оболеле особе, наводе лекара на циљана лабораторијска испитивања, без којих је тешко са сигурношћу поставити дијагнозу зооноза.
Дијагноза
У дијагностици зоонозе примењују се следеће методе:
директно изоловање узрочника болести,
микроскопски преглед пунктата, столице крвног размаза или болничког материјала,
За успешну превенцију, сузбијање и заштиту од зооноза, од битног значаја је добро познавање путева преношења и ширења болести. Превенција има велики значај у борби против зооноза.[5] У ове мере спадају:
Редовно прање руку после употребе тоалета и контакта са животињама
Масовна едукација становништва, посебно деце и власника паса.[6]
Добра термичка обрада намирница
Преглед свињског односно говеђег меса на присуство паразита пре употребе
Редовна вакцинација становништва према програму вакцинисања и вакцинације пре одласка у егзотична подручја са ендемским зоонозама.[7]
Хемопрофилакса све време боравка у егзотичним подручјима са ендемским зоонозама
Заштита од инсеката - механичка или коришћењем различитих репелената.[8]
Уништавање вектора или њихових легала
Лечење клицоноша и паразитоноша
Редовна ветеринарска контрола и вакцинација кућних љубимаца
Стављање под контролу паса луталица
Доношење законских прописа о држању и шетању паса
Зооноза као биолошко оружје
Како би неки узрочници зооноза могли бити употребљени као биолошко оружје у свету све више раста њихов значај. Микроорганизми из групе зооноза који се користе као биолошки агенси нису уперени само против људског фактора него изазивају обољења животиња и биљака уништавајући тако природне ресурсе, што једном подручју или некој земљи наноси велике економске губитке.
На сву срећу, број микроорганизама који могу бити употребљени као биолошко оружје није велики.
Референце
^Руководство по зоонозам / Под ред. акад. АМН СССР В. И. Покровского. — Л.: Медицина, 1983. — 320 с. — 15 000 экз. (в пер.)
^Srinivasan A, Burton EC, Kuehnert MJ; et al. (март 2005). „Transmission of rabies virus from an organ donor to four transplant recipients”. New England Journal of Medicine. 352 (11): 1103—11. PMID15784663. doi:10.1056/NEJMoa043018.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^H. Krauss, A. Weber, M. Appel, B. Enders, A. v. Graevenitz, H. D. Isenberg, H. G. Schiefer, W. Slenczka, H. Zahner: Zoonoses. Infectious Diseases Transmissible from Animals to Humans. 3rd Edition, 456 pages. ASM Press. American Society for Microbiology, Washington DC., USA. Krauss, H. (2003). Zoonoses: Infectious Diseases Transmissible from Animals to Humans. ASM Press. ISBN978-1-55581-236-2.
^Wilson JM, Hettiarachchi J, Wijesuriya LM. Presenting features and diagnosis of rabies.Wilson, J. M.; Hettiarachchi, J.; Wijesuriya, L. M. (децембар 1975). „Presenting features and diagnosis of rabies”. Lancet. 2 (7945): 1139—40. PMID53616. doi:10.1016/s0140-6736(75)91021-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Матюхина З. П. Основы физиологии питании, гигиены и санитарии. — М., «Высшая школа», 1984. С. 47.
^Willoughby RE Jr (27. 11. 2009). „"Early death" and the contraindication of vaccine during treatment of rabies”. Vaccine. 27 (51): 7173—7. PMID19925949. doi:10.1016/j.vaccine.2009.09.032.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Gavgani, A. S.; Hodjati, M. H.; Mohite, H.; Davies, C. R. (2002). „Effect of insecticide-impregnated dog collars on incidence of zoonotic visceral leishmaniasis in Iranian children: A matched-cluster randomised trial”. Lancet. 360 (9330): 374—9. PMID12241778. doi:10.1016/S0140-6736(02)09609-5..
Литература
Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 1: Bacterioses and Mycoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., 2nd print, Washington, 2003.
Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 2: Chlamydioses, Rickettsioses, and Viroses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 3: Parasitoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
.jpg)
