Импала

Импала
	Обична импала (женка)
Статус угрожености
	; Најмање угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Artiodactyla
Породица:	Bovidae
Потпородица:	Aepycerotinae; Gray, 1872
Род:	Aepyceros; Sundevall, 1847
Врста:	A. melampus
Биномно име
	Aepyceros melampus; (Lichtenstein, 1812)
Подврсте
	Aepyceros melampus melampus; Aepyceros melampus petersi
	Ареал две подврсте Црнолика импала; Обична импала
Синоними
	Списак A. holubi Lorenz, 1894 ; A. johnstoni Thomas, 1893 ; A. katangae Lönnberg, 1914 ; A. pallah (Gervais, 1841) ; A. rendilis Lönnberg, 1912 ; A. typicus Thomas, 1893 ;

Импала (лат. Aepyceros melampus) је сисар из фамилије шупљорожаца (Bovidae). Импала је једини представник потпородице Aepycerotinae и рода Aepyceros. Она је типичан становник савана и ивичних делова шума југоисточне Африке.

Опис

Импала је средње велика, витка антилопа по грађи слична кобу или Грантовој газели.^[2] Дужина главе и тела је око 130 130 cm (51 in).^[3] Мужјаци достижу око 75-92 cm (30-36 in) у рамену, док су женке 70-85 cm (28-33 in) високе. Мужјаци обично теже 53—76 kg (117—168 lb), а женке 40—53 kg (88—117 lb). Полно диморфне, женке су без рогова и мање од мужјака. Мужјаци имају витке рогове у облику лире дугачке 45—92 cm (18—36 in).^[2] Рогови, снажно избочени и дивергентни, су кружног пресека и шупљи у основи. Њихова структура у облику лука омогућава преплитање рогова, што помаже мужјаку да одбаци свог противника током борби; рогови такође штите лобању од оштећења.^[2]^[4]

Сјајна длака импале показује двобојну боју – црвенкасто браон леђа и тамносмеђе бокове; онe су у оштром контрасту са белим стомаком. Црте лица укључују беле прстенове око очију и светлу браду и њушку. Уши, дуге 17 cm (6,7 in), имају црни врх.^[4]^[5] Црне пруге иду од задњице до горњих задњих ногу. Жбунасти бели реп, дугачак 30 cm (12 in), има пуну црну пругу дуж средње линије.^[5] Боја импале јако личи на геренук, који има краће рогове и нема импалине црне пруге на бутинама.^[4] Импала има мирисне жлезде прекривене црним чуперком длаке на задњим ногама. Лојне жлезде концентрисане на челу и дисперзоване на торзу доминантних мужјака^[2]^[6] су најактивније током сезоне парења, док су код женки само делимично развијене и не пролазе кроз сезонске промене.^[7] Импале имау четири млечне брадавице.^[2]

Међу подврстама, црна импала је знатно већа и тамнија од обичне импала; меланизам је одговоран за црну боју.^[8] Карактеристична за импалу са црним лицем је тамна пруга, са обе стране носа, која иде нагоре до очију и стањује се док допире до чела.^[3]^[5] Остале разлике укључују већи црни врх на уву и густији и скоро 30% дужи реп код импале црног лица.^[4]

Импала има посебан зубни распоред на предњој доњој вилици, сличан четкици за зубе који се виђа код примата стрепсирина,^[9] и који се користи током за међусобног чешљање крзна на глави и врату и уклањању ектопаразита.^[4]^[10]

Размножавање

Већи део године мужјаци живе у крдима одвојени од женки. Придружују им се ради парења на почетку кишне сезоне, када има траве у изобиљу. У то време формирају се крда која чини један мужјак у пратњи од 5 до 50 женки. Младунчад рођена из оваквих заједница остају са својом мајком годину дана. Најчешће бораве у близини неког изворишта воде.

Етимологија

Прво потврђено име на енглеском језику, из 1802. године, било је palla или pallah, од цванске речи phala 'црвена антилопа';^[11] име impala, које се такође пише impalla или mpala, први пут је потврђено 1875. године.^[12] Њено африканско име, rooibok 'црвени срндаћ', такође се понекад користи на енглеском.^[13]

Научно генеричко име Aepyceros (дословно „високорог“) потиче од старогрчког αἰπύς (aipus, „висок, стрм“) + κέρας (keras, „рог“);^[14]^[15] специфичног имена melampus (дословно 'црно стопало') од μελάς (melas, 'црно') + πούς (pous, 'стопало').^[16]

Таксономија и еволуција

Импала је једини члан рода Aepyceros и припада породици Bovidae. Први ју је описао немачки зоолог Мартин Хинрих Карл Лихтенштајн 1812. године.^[17] Године 1984, палеонтолог Елизабет Врба изнела је мишљење да је импала сестрински таксон алкелафина, с обзиром на њену сличност са хартбистом.^[18] Филогенетска студија Александра Хасанина (са Националног центра за научна истраживања, Париз) и његових колега из 1999. године, заснована на митохондријским и нуклеарним анализама, показала је да импала формира кладу са сунијем (Neotragus moschatus)). Ова клада је сестринска другој коју формирају црнолеђи дујкер (Cephalophus dorsalis) и антилопа камењарка (Oreotragus oreotragus).^[19] Анализа нуклеарне секвенце рРНК и β-спектрина из 2003. такође је подржала повезаност између Aepyceros и Neotragus.^[20] Следећи кладограм је заснован на студији из 1999. године:^[19]

Овца (Ovis aries)

	Бонтебок (Damaliscus pygargus)

	Сабљаста антилопа (Hippotragus niger)

	Антилопа камењарка (Oreotragus oreotragus)

	Црнолеђи дујкер (Cephalophus dorsalis)

	Импала (Aepyceros melampus)

	Суни (Neotragus moschatus)

	Грантова газела (Nanger granti)

	Планинска црвена срна (Redunca fulvorufula)

Описано је до шест подврста, иако су само две генерално препознате на основу митохондријалних података.^[21] Иако су морфолошки сличне,^[4] ове подврсте показују значајну међусобну генетску удаљеност и нису познати хибриди између њих.^[4]^[22]

A. m. melampus Lichtenstein, 1812: Позната као обична импала, јавља се широм источне и јужне Африке. Распон се протеже од централне Кеније до Јужне Африке и на запад до југоисточне Анголе.
A. m. petersi Bocage, 1879: Позната као импала црног лица, ограничена је на југозападну Африку, јавља се у северозападној Намибији и југозападној Анголи.

Према Врби, импала је настала од алцелафинског претка. Она је напоменула да иако се овај предак разишао најмање 18 пута у различите морфолошки различите облике, импала се у свом основном облику наставила најмање пет милиона година.^[18]^[23] Откривено је неколико фосилних врста, укључујући A. datoadeni из плиоцена Етиопије.^[24] Најстарији откривени фосил сугерише да су њени древни преци били нешто мањи од модерног облика, али иначе веома слични у свим аспектима овом последњем. Ово имплицира да се импала ефикасно прилагођавала свом окружењу још од праисторије. Његова друштвена природа, разноврсност у исхрани, позитиван тренд популације, одбрана од крпеља и симбиотски однос са воловским птицама које се хране крпељима могли су да играју улогу у спречавању великих промена у морфологији и понашању.^[18]

Подврсте

Постоје две признате подврсте импале:

Обична импала (Aepyceros melampus melampus)
Црнолика импала (Aepyceros melampus petersi)

Распрострањење и станиште

Ареал импале обухвата већи број држава. Присутна је у следећим државама: Ангола, Кенија, Намибија, Уганда, Замбија, Зимбабве, Јужноафричка Република, Танзанија, Боцвана, Малави, Руанда и Свазиленд. Изумрла је у Бурундију. Импала је реинтродукована на подручју Габона. Присуство у ДР Конгу је непотврђено.^[1]

Станиште врсте су саване.

Угроженост

Ова врста је наведена као последња брига, јер има широко распрострањење и честа је врста.^[1] Подврста црнолика импала (Aepyceros melampus petersi) сматра се рањивом.

Референце

^ ^а ^б ^в IUCN SSC Antelope Specialist Group (2016). „Aepyceros melampus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
^ ^а ^б ^в ^г ^д Estes, R.D. (2004). The Behavior Guide to African Mammals: Including Hoofed Mammals, Carnivores, Primates (4th изд.). Berkeley, US: University of California Press. стр. 158—66. ISBN 978-0-520-08085-0. OCLC 19554262.
^ ^а ^б Liebenberg, L. (1990). A Field Guide to the Animal Tracks of Southern Africa. Cape Town, South Africa: D. Philip. стр. 275—6. ISBN 978-0-86486-132-0. OCLC 24702472.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Kingdon, J.; Happold, D.; Butynski, T.; Happold, M.; Hoffmann, M.; Kalina, J. (2013). Mammals of Africa. London, UK: Bloomsbury Publishing Plc. стр. 479—84. ISBN 978-1-4081-8996-2. OCLC 854973585.
^ ^а ^б ^в Stuart, C.; Stuart, T. (2001). Field Guide to Mammals of Southern Africa (3rd изд.). Cape Town, South Africa: Struik Publishers. стр. 210. ISBN 978-1-86872-537-3. OCLC 46643659.
^ Armstrong, M. (2007). Wildlife and Plants. 9 (3rd изд.). New York, US: Marshall Cavendish. стр. 538—9. ISBN 978-0-7614-7693-1. OCLC 229311414.
^ Welsch, U.; van Dyk, G.; Moss, D.; Feuerhake, F. (1998). „Cutaneous glands of male and female impalas (Aepyceros melampus): seasonal activity changes and secretory mechanisms”. Cell and Tissue Research. 292 (2): 377—94. PMID 9560480. S2CID 3127722. doi:10.1007/s004410051068.
^ Hoven, W. (2015). „Private game reserves in southern Africa”. Ур.: van der Duim, R.; Lamers, M.; van Wijk, J. Institutional Arrangements for Conservation, Development and Tourism in Eastern and Southern Africa. Dordrecht, Netherlands: Springer. стр. 101—18. ISBN 978-94-017-9528-9. OCLC 895661132.
^ McKenzie, A.A. (1990). „The ruminant dental grooming apparatus”. Zoological Journal of the Linnean Society. 99 (2): 117—28. doi:10.1111/j.1096-3642.1990.tb00564.x.
^ Mills, G.; Hes, L. (1997). The Complete Book of Southern African Mammals (1st изд.). Cape Town, South Africa: Struik Publishers. стр. 271. ISBN 978-0-947430-55-9. OCLC 37480533.
^ Oxford English Dictionary, 3rd edition, March 2005, s.v. pallah
^ Oxford English Dictionary Supp., 1933, s.v.
^ Oxford English Dictionary, 3rd edition, November 2010, s.v.
^ „Aepyceros”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 10. 4. 2016.
^ Briggs, M.; Briggs, P. (2006). The Encyclopedia of World Wildlife. Somerset, UK: Parragon Publishers. стр. 114. ISBN 978-1-4054-8292-9.
^ Huffman, B. „Impala (Aepyceros melampus)”. Ultimate Ungulate. Ultimate Ungulate. Приступљено 10. 4. 2016.
^ Grubb, P. (2005). „Order Artiodactyla”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 673. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
^ ^а ^б ^в Vrba, E.S. (1984). „Evolutionary pattern and process in the sister-group Alcelaphini-Aepycerotini (Mammalia: Bovidae)”. Ур.: Eldredge, N.; Stanley, S.M. Living Fossils. New York, USA: Springer. ISBN 978-1-4613-8271-3. OCLC 10403493.
^ ^а ^б Hassanin, A.; Douzery, E.J.P. (1999). „Evolutionary affinities of the enigmatic saola (Pseudoryx nghetinhensis) in the context of the molecular phylogeny of Bovidae”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 266 (1422): 893—900. PMC 1689916 . PMID 10380679. doi:10.1098/rspb.1999.0720.
^ Kuznetsova, M.V.; Kholodova, M.V. (2003). „Revision of phylogenetic relationships in the Antilopinae subfamily on the basis of the mitochondrial rRNA and β-spectrin nuclear gene sequences”. Doklady Biological Sciences. 391 (1–6): 333—6. ISSN 1608-3105. PMID 14556525. S2CID 30920084. doi:10.1023/A:1025102617714.
^ Nersting, L.G.; Arctander, P. (2001). „Phylogeography and conservation of impala and greater kudu”. Molecular Ecology. 10 (3): 711—9. PMID 11298982. S2CID 23102044. doi:10.1046/j.1365-294x.2001.01205.x.
^ Lorenzen, E.D.; Arctander, P.; Siegismund, H.R. (2006). „Regional genetic structuring and evolutionary history of the impala (Aepyceros melampus)”. Journal of Heredity. 97 (2): 119—32. PMID 16407525. doi:10.1093/jhered/esj012 .
^ Arctander, P.; Kat, P.W.; Simonsen, B.T.; Siegismund, H.R. (1996). „Population genetics of Kenyan impalas – consequences for conservation”. Ур.: Smith, T.B.; Wayne, R.K. Molecular Genetic Approaches in Conservation. Oxford, UK: Oxford University Press. стр. 399—412. ISBN 978-0-19-534466-0. OCLC 666957480.
^ Geraads, D.; Bobe, R.; Reed, K. (2012). „Pliocene Bovidae (Mammalia) from the Hadar Formation of Hadar and Ledi-Geraru, Lower Awash, Ethiopia”. Journal of Vertebrate Paleontology. 32 (1): 180—97. S2CID 86230742. doi:10.1080/02724634.2012.632046.