Интерперсонална психоанализа

Интерперсонална психоанализа
Интерперсонална психоанализа
	Кауч у Фројдовој ординацији у Лондону
ICD-9-CM	94.31
MeSH	D011572
	[уреди на Википодацима]

Интерперсонална психоанализа је заснована на теоријама америчког психијатра Хари Стек Саливана (1892—1949) који је веровао да детаљи пацијентове међуљудске интеракције са другима могу пружити увид у узроке и лекове душевних болести.^[1]^[2]

Садашњи лекари наглашавају карактеристике попут детаљног описа клиничког искуства и узајамности међуљудског процеса.^[3]

Саливан и неофројдовци

Заједно са осталим неофројдовцима интерперсоналне психоанализе, као што су Карен Хорнај, Ерих Фром, Клара Томпсон и Фрида Фром Рајхман, одрекао се Фројдове теорије.^[4]

Попут Саливана, делили су интердисциплинарни нагласак који је требало да буде важан део наслеђа међуљудске психоанализе, утичући на саветнике, свештенство, социјалне раднике и друго.^[5]

Селективна непажња

Саливан је предложио да пацијенти психолошким понашањем описаним као селективна непажња, појам који је у одређеној мери прешао у уобичајену употребу, могу држати изван свести одређене аспекте или компоненте својих међуљудских односа.

Механизми одбране, који функционишу пре потискивања, делују тако што блокирају свако обавештавање о претњи, а селективна непажња такође може бити пропраћена селективним неучествовањем.^[6]

Аналитичар идентификује обе одбрамбене методе које користе пацијенти испитивањем његовог контратрансфера.^[7]

Персонификације

Саливан је нагласио да би се анализе психотерапеута требале фокусирати на односе пацијената и личне интеракције како би се стекло знање о персонификацији.^[4]

Анализе би се састојале од детаљног преиспитивања личних интеракција, чак и оних са самим аналитичаром.

Персонификације могу бити основа за оно што је Саливан назвао паратаксичним дисторзијама интерперсоналног поља.^[8] Као и у ортодоксној психоанализи, паратаксично изобличење може, ако га аналитичар идентификује, доказати плодне трагове о природи пацијентовог унутрашњег света.^[9]

Критика

Саливан је критикован због измишљања (понекад непрозирних) неологизма за успостављене психоаналитичке концепте.^[10]

Види још

Референце

^ Sullivan, H. S. (1953). The interpersonal theory of psychiatry. New York: Norton.
^ Evans, F. Barton (1996). Harry Stack Sullivan: Interpersonal Theory and Psychotherapy. London: Routledge.
^ Arthur H. Feiner (2000). Interpersonal Psychoanalytic Perspectives on Relevance. . p. 22–6 and p. 44
^ ^а ^б Paul Brinich/Christopher Shelley, The Self and Personality Structure (Buckingham 2002) p. 65
^ Brinich, Self p. 64
^ A. & J. Rosen, Frozen Dreams (2005) p. 108 and 115
^ Rosen, стр. 104
^ Brinich, Self p. 65
^ S. R. Welt/W. G. Herron, Narcissism and the Psychotherapist (1990), p. 121–2
^ B. F. Evans, in Brinich, Self p. 65

Литература

Curtis, R. C. & Hirsch, I. (2003). Relational Approaches to Psychoanalytic Psychotherapy. In Gurman, A. G. & Messer, S. B. Essential Psychotherapies. NY: Guilford.
Curtis, R. C. (2008). Desire, Self, Mind & the Psychotherapies. Unifying Psychological Science and Psychoanalysis. Lanham, MD & New York: Jason Aronson.
D. B. Stern/C. H. Mann eds., Pioneers of Interpersonal Psychoanalysis (1995)