Карољ Барањи

Карољ Барањи
Карољ Барањи
Пуно име	Карло Карољ Барањи
Датум рођења	3. новембар 1894.
Место рођења	Нови Сад, Аустроугарска
Датум смрти	13. март 1978. (83 год.)
Место смрти	Нови Сад, СФР Југославија
Држављанство	Југославија, Србија
Образовање	Универзитет у Будимпешти, Академија уметности у Минхену
Занимање	вајар, керамичар
Супружник	Злата Марков Барањи
Награде	Гран при на Светској изложби у Паризу (1937)

Карло Карољ Барањи (мађ. Bárányi Károly, Нови Сад, 3. новембар 1894 — Нови Сад, 13. март 1978) био је српски и мађарски вајар и керамичар, један од најистакнутијих представника модерне скулптуре у Војводини 20. века.^[1]^[2]

Биографија

Младост и образовање

Рођен је у новосадској радиничкој породици. Основно образовање стекао је у Сремским Карловцима и Новом Саду, где је завршио гимназију.^[3] Прве уметничке часове добио је од Јожефа Пехана и Шандора Олаха у Будимпешти. Студирао је на Филозофском факултету у Будимпешти (1912–1914) и Академији уметности у Минхену код Петера Кордеа.^[4]

Године 1923. основао је Удружење војвођанских уметника, а 1924–1925. усавршавао се у Паризу код Камила Гарниера, где је стекао знања из архитектонске пластике.^[5]

Уметнички рад

Међуратни период

Након повратка у Војводину, Барањи се специјализовао за керамичку пластику. У сарадњи са Иваном Табаковићем створио је четири керамопластична паноа за југословенски павиљон на Светској изложби у Паризу 1937. године, која су награђена Гран пријем.^[6] Њихова алегоријска дела „Далматинка“, „Мотив из Србије“, „Босански мотив“ и „Хрватско пролеће“ представљају врхунац међуратне примењене уметности.

Његово најпознатије дело из овог периода је монументална скулптура „Икар“ (1938) која је украшавала зграду ваздухопловне команде у Земуну.^[7]

Послератни период

Након Другог светског рата, Барањи је реконструисао уништене рељефе српских владара на згради Бановине у Новом Саду (1945). Године 1956. прелази на стилизоване форме са елементима фолклора, посебно у мањим керамичким формама и портретима.^[8]

Значајна дела

Девојка која се чешља (1962) – бронзана скулптура у Темерину^[3]
Бик – скулптура испред Основне школе „Кокаи Имре“ у Темерину^[6]
Рељефи српских краљева и војвода на згради Бановине у Новом Саду (реконструкција 2006)^[4]
Керамички панои у Парку на Палићу^[9]

Легат и признања

Године 1984. Злата Марков Барањи поклонила је Темерину 41 дело свога супруга и 14 сопствених радова, чиме је основан Легат Барањи у оквиру Културног центра „Лукијан Мушицки“.^[3] Барањијева дела чувају се у:

Године 1937. добио је Гран при на Светској изложби у Паризу, највише признање за примењену уметност у међународном контексту.^[10]

Литература

Дуранци, Б. (1973). Ликовно стваралаштво Мађара у Војводини. Суботица.
Ивановић, Љ. (1984). Скулптура у Војводини 1895–1980. Нови Сад.

Референце

^ Дуранци, Б. Ликовно стваралаштво Мађара у Војводини, Суботица, 1973, стр. 122–130.
^ Ивановић, Љ. Скулптура у Војводини 1895–1980, Нови Сад, 1984, стр. 91–98.
^ ^а ^б ^в https://www.novisad.rs/legat-baranji-temerin, Легат Барањи у Темерину, приступ 25. 5. 2025.
^ ^а ^б https://www.galerijamaticesrpske.rs/istorija-galerije.html, Галерија Матице српске, приступ 25. 5. 2025.
^ Ивановић, Љ. Скулптура у Војводини 1895–1980, Нови Сад, 1984, стр. 92.
^ ^а ^б ^в https://www.subotica.info/2022/10/10/legat-baranji-u-temerinu, Subotica.info, 10. 10. 2022, приступ 25. 5. 2025.
^ Ивановић, Љ. Скулптура у Војводини 1895–1980, Нови Сад, 1984, стр. 93.
^ Дуранци, Б. Ликовно стваралаштво Мађара у Војводини, Суботица, 1973, стр. 128.
^ Дуранци, Б. Ликовно стваралаштво Мађара у Војводини, Суботица, 1973, стр. 129.
^ Ивановић, Љ. Скулптура у Војводини 1895–1980, Нови Сад, 1984, стр. 94.