Кич

Кич (нем. Kitsch) је нисковредно стваралаштво са уметничким претензијама и циљем доступности што ширем кругу људи.^[а]^[1]^[2]^[3] Најчешће повлађује неразвијеном укусу и извесним потребама људи које су на граници вредносне и моралне неприхватљивости, али са јаким емоционалним набојем. Ради заштите од негативног утицаја кича у свим сферама живота поједине земље прибегавају већем опорезивању или забрани дистрибуције таквих производа.^[4]

Дефиниције

Постоји неколико карактеристичних дефиниција кича и све оне описују кич као лошу појаву, као робу чији је једини циљ да се прода, а неке чак описују кич као лаж или слабост уметника и уопште људи. Највећи број аутора се слаже да је кич пратећа појава масовне културе, коју велики број социолога изједначава са културом најнижег нивоа називајући је вулгарном. Уколико би се кич посматрао у ширем смислу, он би се могао изједначити са масовном културом, али у ужем, он се односи само на уметност и представља снижавање њене вредности. Кич се разликује од уметности, али има неке сличности са њом.^[5]

Карактеристике кича

Кич је производ који подсећа на уметност јер је, попут ње, доступан чулима. Разлика је у томе што је кич лоше изведена уметничка замисао и најчешће је фалсификат оригинала који се вреднује као уметничко дело. То не значи да кич стварају људи који су лишени естетског искуства; напротив, често га праве сами уметници.^[5]

Кич је допадљив, без обзира о којој врсти уметности је реч. При стварању кича користе се умилне боје или мелодије које могу изазвати уживање и задовољство, али не и мисаони или духовни напор. Дакле, кич побуђује површна и тренутна осећања, као што су смех или плач приликом гледања неке телевизијске мелодраме.^[5]

Кич постоји захваљујући људима који га купују, тзв. „кич-људима“ којима он задовољава њихове потребе.^[5]

Кич у ширем смислу

Кич се може посматрати и као манипулација свим битним културним вредностима, којима осим уметности припадају и на пример, морал, наука и религија. На пример, многи часописи и новине често банализују научна достигнућа како би их приближили масовној публици. Религијски кич долази до изражаја на гробљима где се понекад граде некрополе попут викендица са телевизором, рачунаром и другим стварима. Међутим, кич може да има и позитивне ефекте, као уосталом и комплетна масовна култура. На пример, нека особа читајући чланак о психоанализи у ревијалној штампи може да се заинтересује да прочита озбиљнију литературу на ту тему или да гледајући филм, пожели да прочита оригинално уметничко дело по коме је филм сниман. Због тога се масовна култура посматра и као облик демократизације културе.^[5]

Примери

Често се употребни предмети попут часовника производе као кич тако што се поменути часовник „угради“ у неки лако препознатљив облик, као што је тениски рекет или кључ. У музици се врло често може пронаћи кич, посебно код песама које су баналне. Италијански социолог културе Ђило Дорфлес је, на пример, критиковао Риту Павоне и Битлсе карактеришући њихову музику као кич. По његовом мишљењу, они су постали звезде захваљујући својој одећи, односно свом имиџу.^[5]

Анализа

Кич у теорији и естетици уметности

Модернистички писац Херман Брох тврди да је суштина кича имитација: кич опонаша свог непосредног претходника без обзира на етику — он има за циљ да копира лепо, а не добро.^[6] Према Валтеру Бенџамину, кич је, за разлику од уметности, утилитарни објекат коме недостаје свака критичка дистанца између објекта и посматрача; он „нуди тренутно емоционално задовољство без интелектуалног напора, без захтева удаљености, без сублимације“.^[7]

Кич се мање бави посматраним стварима него посматрачем.^[8] Према Роџеру Скрутону, „Кич је лажна уметност, изражавање лажних емоција, чија је сврха да превари потрошача да мисли да осећа нешто дубоко и озбиљно.“^[9]

Томаш Кулка, у делу Кич и уметност, полази од две основне чињенице да кич „има неоспорну масовност“ и да се „сматра (од стране уметнички образоване елите) лошим“, а затим предлаже три суштинска услова:

Кич приказује лепу или високо емоционално наелектрисану тему;
Приказани субјект се може одмах и без напора идентификовати;
Кич не обогаћује битно наше асоцијације на приказану тему.^[10]^[11]^[12]

Кич у Несносној лакоћи постојања Милана Кундере

Концепт кича је централни мотив у роману Милана Кундере из 1984. године са насловом Неподношљива лакоћа постојања. Пред крај романа, наратор књиге поставља да чин дефекације (и конкретно, стид који га окружује) представља метафизички изазов теорији божанског стварања: „Било/или: било које вршење нужде је прихватљиво (у ком случају не затварај се у купатило!) или смо створени на неприхватљив начин“.^[13] Дакле, да бисмо наставили да верујемо у суштинску исправност и правост универзума (оно што приповедач назива „категоричким слагањем са бићем”), живимо у свету „у коме се вршење нужде негира и сви се понашају као да не постоји“. За Кундериног приповедача, ово је дефиниција кича: „естетски идеал“ који „искључује све из свог делокруга што је суштински неприхватљиво у људској егзистенцији“.

Роман даље повезује ову дефиницију кича са политиком, а посебно — с обзиром на радњу романа у Прагу у време инвазије Совјетског Савеза 1968. — са комунизмом и тоталитаризмом. Он даје пример комунистичке Првомајске церемоније и призора деце која трче по трави и осећаја који би то требало да изазове. Овај нагласак на осећању је фундаменталан за то како кич функционише:

Кич изазива две сузе да теку у брзом низу. Прва суза каже: Како је лепо видети децу како трче по трави! Друга суза каже: Како је лепо бити ганут, заједно са целим човечанством, децом која трче по трави! То је друга суза која чини кич кичем.^[14]

По наратору, кич је „естетски идеал свих политичара и свих политичких партија и покрета“; међутим, тамо где друштвом доминира један политички покрет, резултат је „тоталитарни кич“:

Кад кажем „тоталитарно“, мислим да све што нарушава кич мора бити заувек протерано: свако испољавање индивидуализма (јер одступање од колектива је пљување у очи насмејаног братства); свака сумња (јер свако ко почне да сумња у детаље завршиће сумњом у сам живот); сва иронија (јер у сфери кича све се мора схватити сасвим озбиљно).^[14]

Кундерин концепт „тоталитарног кича“ се од тада користи у проучавању уметности и културе режима као што су Стаљинов Совјетски Савез, Нацистичка Немачка, Фашистичка Италија и Ирак под Садамом Хусеином.^[15] Кундерин наратор на крају осуђује кич због његове „праве функције“ као идеолошког оруђа у таквим режимима, називајући га „преклопним параваном постављеним да прикрије смрт“.^[16]

Види још

Напомене

^ Упркос томе што је директна позајмица из савременог немачког, кич се најчешће пише без великих слова и без курзива (уп. Гесталт, Сондервег). Изговор се може колоквијално реализовати и као /kɪʃ/ kish.

Референце

^ „Definition of KITSCH”. www.merriam-webster.com.
^ „Dialectic of Enlightenment - Philosophical Fragments” (PDF). Wayback Machine Internet Archive. 2002. Архивирано из оригинала 31. 03. 2019. г. Приступљено 22. 10. 2021.
^ Dutton, Denis (2003), „Kitsch”, Oxford Art Online, Oxford University Press, doi:10.1093/gao/9781884446054.article.t046768, Приступљено 2021-10-22
^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Митровић, М. & Петровић, С. (1994) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
^ Broch, Hermann (2002). „Evil in the Value System of Art”. Geist and Zeitgeist: The Spirit in an Unspiritual Age. Six Essays by Hermann Broch. Counterpoint. стр. 13–40. ISBN 9781582431680.
^ Menninghaus, Winfried (2009). „On the Vital Significance of 'Kitsch': Walter Benjamin's Politics of 'Bad Taste'”. Ур.: Andrew Benjamin. Walter Benjamin and the Architecture of Modernity. Charles Rice. re.press. стр. 39—58. ISBN 9780980544091.
^ Eaglestone, Robert (25. 5. 2017). The Broken Voice: Reading Post-Holocaust Literature. Oxford University Press. стр. 155. ISBN 978-0191084201.
^ „A Point of View: The strangely enduring power of kitsch”. BBC News. 12. 12. 2014.
^ Tomas, Kulka (1996). Kitsch and art. Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0271015941. OCLC 837730812.
^ Kulka, Tomas (1. 1. 1988). „KITSCH”. The British Journal of Aesthetics. 28 (1): 18—27. ISSN 0007-0904. doi:10.1093/bjaesthetics/28.1.18.
^ Higgins, Kathleen Marie (1. 1. 1998). „Review of Kitsch and Art”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. 56 (4): 410—412. JSTOR 432137. doi:10.2307/432137.
^ Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. стр. 248. . Harper Perennial.
^ ^а ^б Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. стр. 251. . Harper Perennial.
^ Makiya, Kanan (2011). Review. „What Is Totalitarian Art? Cultural Kitsch From Stalin to Saddam”. Foreign Affairs. 90 (3): 142—148.
^ Kundera, Milan (1984). The Unbearable Lightness of Being. стр. 253. . Harper Perennial.

Литература

Horkheimer, Max and Adorno, Theodor W. . Noerr, Gunzselin Schmid (ed.). Horkheimer, Max; Adorno, Theodor W.; Noeri, Gunzelin (2002). Dialectic of Enlightenment Philosophical Fragments (PDF). Stanford University Press. ISBN 978-0804736336. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-06-14. г. . (PDF). Translated by Edmund Jephcott. Standford, California: Standford University Press. Archived from „the original” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 06. 2017. г. Приступљено 03. 12. 2021. (PDF) on 22 October 2021. Retrieved 4 August 2016.
Adorno, Theodor (2001). The Culture Industry. ISBN 0-415-25380-2. . Routledge.
Botz-Bornstein, Thorsten (2008). "Wabi and Kitsch: Two Japanese Paradigms" in Æ: Canadian Aesthetics Journal 15.
Botz-Bornstein, Thorsten (2019). The New Aesthetics of Deculturation: Neoliberalism, Fundamentalism and Kitsch. Bloomsbury. . Foreword by Olivier Roy.
Kitsch: Faszination und Herausforderung des Banalen und Trivialen. Max Niemeyer Verlag. 2002. ISBN 3-484-32112-1.
Cheetham, Mark A. (2001). Kant, Art, and Art History: Moments of Discipline. Cambridge University Press. ISBN 0-521-80018-8.
Dorfles, Gillo , translated from the 1968 Italian version, Il Kitsch). Kitsch: The World of Bad Taste. Universe Books. 1969. . LCCN 78-93950
Elias, Norbert. (1998[1935]). "The Kitsch Style and the Age of Kitsch," in J. Goudsblom and S. Mennell (eds) The Norbert Elias Reader. Oxford: Blackwell.
Gelfert, Hans-Dieter (2000). Was ist Kitsch?. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 3-525-34024-9. .
Giesz, Ludwig (1971). Phänomenologie des Kitsches. Frankfurt am Main: S. Fischer Verlag. ISBN 978-3-596-12034-5. . 2. vermehrte und verbesserte Auflage München: Wilhelm Fink Verlag. [Partially translated into English in Dorfles (1969)]. Reprint (1994): Ungekürzte Ausgabe. / .
Gorelik, Boris (2013). Incredible Tretchikoff: Life of an artist and adventurer. Art / Books. ISBN 978-1-908970-08-4. . Art / Books, London.
Greenberg, Clement (1978). Art and Culture. Beacon Press. ISBN 0-8070-6681-8. . Beacon Press.
Holliday, Ruth and Potts, Tracey (2012). Kitsch! Cultural Politics and Taste. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6616-0.
Karpfen, Fritz (1925). "Kitsch. Eine Studie über die Entartung der Kunst". Weltbund-Verlag, Hamburg.
Kristeller, Paul Oskar . "The Modern System of the Arts" (In "Renaissance Thought and the Arts"). Renaissance Thought and the Arts: Collected Essays. Princeton University Press. 1990. ISBN 978-0-691-02010-5.
Kulka, Tomas (1996). Kitsch and Art. ISBN 0-271-01594-2. . Pennsylvania State University Press.
Moles, Abraham (nouvelle édition 1977). Psychologie du Kitsch: L'art du Bonheur, Denoël-Gonthier
Nerdrum, Odd (Editor). Nerdrum, Odd (2001). On Kitsch. D. A. P./Distributed Art Publishers. ISBN 82-489-0123-8. . Distributed Art Publishers.
Olalquiaga, Celeste (2002). The Artificial Kingdom: On the Kitsch Experience. University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-4117-X. . University of Minnesota
Reimann, Hans (1936). "Das Buch vom Kitsch". Piper Verlag, München.
Richter, Gerd (1972). Kitsch-Lexicon. Bertelsmann Lexicon-Verlag. ISBN 3-570-03148-9. . Bertelsmann.
Ryynänen, Max (2018). "Contemporary Kitsch: The Death of Pseudo Art and the Birth of Everyday Cheesiness (A Postcolonial Inquiry)" in Terra Aestheticae 1, pp. 70–86.
Scruton, Roger (2009). Beauty: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0199229758. . Oxford University Press
Scruton, Roger (1983). The Aesthetic Understanding: Essays in the Philosophy of Art and Culture. St. Augustine's Press. ISBN 1890318027.
Shiner, Larry (2001). "The Invention of Art". University of Chicago Press. ISBN 0-226-75342-5. .
Thuller, Gabrielle and 2007). "Kunst und Kitsch. Wie erkenne ich?", Thuller, Gabriele (2006). Kitsch: Balsam für Herz und Seele. Belser. ISBN 978-3-7630-2493-3. . "Kitsch. Balsam für Herz und Seele", . (Both on Belser-Verlag, Stuttgart.)
Ward, Peter (1994). Kitsch in Sync: A Consumer's Guide to Bad Taste. Plexus. ISBN 0-85965-152-5. . Plexus Publishing.
Kitsch. Texte und Theorien. Reclam. 2007. ISBN 978-3-15-018476-9. . (Includes classic texts of kitsch criticism from authors like Theodor Adorno, Ferdinand Avenarius, Edward Koelwel, Walter Benjamin, Ernst Bloch, Hermann Broch, Richard Egenter, etc.).

Спољашње везе

Предавање на БОШ-у о турбо фолку
„"Kitsch"”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2012. г. Приступљено 03. 12. 2021. . In John Walker's Glossary of art, architecture & design since 1945.
„Avant-Garde and Kitsch”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2007. г. Приступљено 03. 12. 2021. – essay by Clement Greenberg
„Kitsch and the Modern Predicament”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 03. 12. 2021. – essay by Roger Scruton